Нисмо се месецима чуле. Буде ту понека порука у сандучету и замишљене кафе у неком ретро кафићу. Разменимо фотке са неких битних дешавања. Томе пријатељице служе. Да знамо да постоје.
Једноставније је било дружити се кад је једина обавеза научити десет страница из уџбеника психологије, четири математичке формуле и понеку хемијску реакцију. Читале смо лектиру и белетристику, заљубљивале се у Оњегина и неке нестварне ликове из енглеских романа. Заљубљивале смо се уз рок баладе и увек некако у пролеће, пред пролећни распуст.
Поверавале смо се СМС порукама, у дугим телефонским разговорима, на задњем седишту аутобуса и у замраченим девојачким собама. Седеле смо увек на поду, окружене дуванским димом и постерима на високим зидовима.
Лакше је било договорити дружење и кафу. Довољан је био један кратак позив или „цим“. Мобилни телефони нису били паметни, знали су у погрешно време да погрешном дечку пошаљу „пијану поруку“. После таквих инцидената сазивани су хитни састанци. Смишљале смо тактике и стратегије заљубљивања и одљубљивања. (Како да се заљуби у тебе? Или: Како да се одљубиш ако се он не заљуби?)
Мама и тата тада углавном ни за шта нису били у праву. Патролирали су као полицајци око наше разуздане младости. Ми смо хтеле излазак до јутра и неограничену слободу. Добиле смо углавном забране кад закаснимо кући.
Било је лако на малом одмору се смејати, чаврљати и драмити. Разлога за драму је увек било. Због ненајављеног контролног, због најављеног контролног, због јединице или четворке. Због уображеног Марка из II-2, због Николине бивше девојке, због пропалог изласка или неке љубоморне сцене.
Те девојке су сад затворене у школским албумима, са осмесима и малолетним надањима. Оне не знају како смо се пробудиле овог јутра, која је дочекала зору после несанице, коју је будила беба, а коју незавршен пословни извештај. Оне не знају да смо удате, заљубљене или саме. Оне не знају који роман по трећи пут читамо. Оне не знају да и даље не можемо без кафе, али да је избегавамо „јер није здрава“. Оне не знају да грисини са сусамом не може да прође као доручак на великом одмору и да сањамо било какав одмор.
Оне се смешкају на групним фоткама у школском парку, на журкама у студентским собама, са чашама, књигама и сунчаним наочарима. Оне не знају да на журку нисмо отишле годинама, да су школски паркови и студентски домови остали у неким напуштеним градовима и сећањима. Оне не знају да сад у чаше сипамо воду и неке назови-смутије. Оне не знају да свако вече заспимо на истој страници књиге коју читамо. Оне не знају.
Оне не знају да на Виберу имамо групу у којој се договарамо кад ћемо попити кафу. Оне не знају шта је Вибер и чему уопште служи кад између две кафе прођу месеци.
Оне не знају колико се волимо, колико смо заљубљене у наше пријатељске године, у наша чекања и разговоре.
Оне не знају, а ми знамо. Томе пријатељице служе. Да знамо да постоје, чак и онда кад ни у шта друго нисмо сигурне.
