“Видим направише овај филм о Барби који ми се гледа мање но Ла ла ланд”

Видим направише овај филм о Барби који ми се гледа мање но Ла ла ланд и дође ми до свести да се моја деца нису играла луткама, иако су, наравно, имале лутке.

Увек би смарале – купи Братз, купи ову или ону, актуелну у вртићкој групи – онда ти сирома купиш, све псујући светогпетракајганску цену тог парчета пластике, а они твоји баксузи то отворе, разркају оно кутије свуд покући ко штенци и та им пластика држи пажњу између 12 и 24 сата.

После тог финито. Лежи бачена под кревет док оне прикупљају све јастуке и јоргане у кући да направе од тог планину и поваде све чарапе да направе реке и сву расположиву вату за снег, носају по свему томе мачку која то трпи са светачким стрпљењем, па са њом плове у корпи за веш над којом су отвориле кишобран.

И непрекидно су прерушене. Милена је годинама била фламенко играчица, Милица је носила сестрин превелик балетски костим упарен са очевим наочарима за пливање (до дана данашнег је мистерија шта је тај костим представљао осим саму Милицу) а Ленка никад није скидала рајф са мачјим ушима – увек смо имали један у резерви иначе би јој идентитет био угрожен.

Никад нису имале омиљену лутку, важну лутку. Било је плишаних животиња које су лечиле, па су тим животињама репови, уши, њушке и шапе вазда биле увијене у неке завоје. Кад отвориш орман – унутра су те животиње бивале увече попаковане у мале кревете направљене од гардеробе, све уредно покривене претходно осушеним влажним марамицама које су изигравале ћебад. У неком тренутку Ленка је почела да скупља животињице из Little Pet Shop – и чува их и данас у једној кутији, памтећи свакој име, идентитет и причу, јер свака је имала причу.

Одгајили смо три женска детета која се из неког непознатог разлога никад нису дубље заинтересовала за пресвлачење, чешљање, храњење и измотавање са луткама. Све те барбике, брацике и остале лежале су напуштене по ћошковима – и тако су и завршиле, поклоњене без трунке жаљења. Ми као родитељи нисмо на то имали никакав утицај. Само се десило. За њихов идентитет, однос према себи, и све оно што се разматра у односу девојчица и лутака у разноразним култур анализама Барби је била битна колико и прегажена дворишна шишарка.

Заправо шишарка је била битнија, али то је за посебну објаву.

Пише: Моња Јовић