Сретнем пре неки дан моју комшиницу Љиљу, доле у улазу, чека лифт.
– Откад ви, Љиљо, идете лифтом? – питам.
– Откад сам се дозвала памети. Дванаест година сам ја ишла пешице на шести спрат! Сваки дан, бар по три пута. Горе-доле, горе-доле, као да немам паметнија посла… Јер знате, душо моја, лифт има сајлу, а сајла може да се откачи, и ја могу да завршим у подруму, смрскана. Ето до које је мере човек у стању сам себе да слуди! Мислим, колико њих знате који су се смрскали у лифту?
– Нула. – кажем.
– Нула. Али ето, рече и показа прстом у чело. Све то одавде иде. Ја сам, душо моја, имала озбиљне нападе панике. Озбиљне. Мало је фалило да скренем скроз. И никада нисам знала кад ће да ме стрефи… И није то била само слабост, знате, као оно кад ти се слоши, падне ти притисак. Ово је више било као некакво осећање… немоћи. Из чиста мира ми се заврти. И ту ме нешто стисне, у грудима. Па се онда попне у грло… А најгоре ми је било кад крене да ме гуши, па не могу да дишем. Онда кренем да пропадам. Кажем себи, Љиљо, то је то, поздрави се са животом. Што си живела, живела си.
А била сам добро до пре годину дана. Е онда кренуло све одједном, и лупање срца, и несаница, па онда хладан зној, проблеми с видом, равнотежом, губитак даха, килажа која иде навише… Прво сам мислила да је климакс. Па добро, мислим се, и то је за људе. Проверим хормоне, видим – све ок. Упути ме докторка на ултразвук штитне. И штитна у реду. Сећам се, седим у оној чекаоници – а срце – сто педесет откуцаја у минути. У стању мировања. Пређем пет степеника и морам да станем, да одморим. А знаш мене – каква сам била – кад се надигнем, за један дан урадим генералку у целој кући.
И шта ћу, душо моја, узмем ти ја упут за кардиолога. Ни он ништа не види, каже – има да живите сто година. Ама докторе, џаба ми сто година кад ја један једини дан не могу да саставим како треба. Мало мало па завршим у хитној. Он ме гледа, каже – а да одете, Љиљана, да поразговарате с неким? Није срамота, дешава се и јачима. Нека, мислим се, нисам ти ја, мој докторе, још за причу. Захвалим се, изађем из ординације, љута. Чуј – да разговарам с неким? Ја?! И кад, уопште? Главу не дижем, два посла радим, двоје деце код куће, онај мој без посла пету годину, лежи, болестан, мајка кука, умире трипут на дан, не знам куд ударам, ни кад легнем ни кад устанем, само ми још фали да идем да разговарам, мислим се.
Ништа, одем ти ја код моје докторке у дом здравља, да ми да упут за неуролога, и офтамолога и за ОРЛ. Они ће знати што ми се врти, тако из чиста мира. Од једног до другог, опет све у реду. Љиљо, можете коњу реп да ишчупате, кажу. А ја се једва довукла до ординације, тресем се ко прут. Ови моји, код куће, виде да нешто није у реду, па све око мене – шта ти је, мама, је л’ ти то нешто кријеш од нас. Не кријем ништа, децо, кажем. Па шта ће ти онда толики налази? Па ето, реко’, ваља човек да се испрегледа понекад. Ћуте они, ћутим и ја.
Док ме једног дана није ухватило баш за столом, то “моје“. Из чиста мира, сели да ручамо, а мени припаде лоше. Стварно сам мислила, нема, то је то, умирем. Они брже боље скочише, те шећер, те воду… повратише ме некако. Случајно ту била и једна Недина другарица, каже “тета Љиљо, па то је код вас напад панике, мојој мами је било исто тако“. Боже, дете, кажем, одакле мени паника, ти знаш да се ја никад нисам ничега плашила? Толике године претурила преко главе… Па баш зато, тета Љиљо, каже. И ту ти се ја добро замислим. Сутрадан узмем слободан дан и правац код психијатра. Приватно, дабоме. Да ми не упишу тамо у картон да сам луда.
Седнем ја код жене, непријатно ми, шта ћу, ал причам – све од почетка – и шта је и како је. Кажем и за децу и за мужа и за мајку и како је све спало на мене, мислим – не жалим се ја, има и горе… Она ме само гледа. Зашто не застанете, пита. Како то мислитe да застанем? Ако ја станем, све стаје, па је л’…? Чега се толико плашите, Љиљо, вели. Ничега, извалим ја, ко из топа. Ја се ничега не плашим. Видим, пише она тамо нешто у своју свешчицу.
А плашите ли се, каже, да ће се можда догодити нешто много лоше? Ја је гледам, не разумем. Плашите ли се да ће све нестати, уколико ви дигнете руке? Да ћете остати гладни, голи, боси? Па помало, кажем ја. Зар се не плашимо сви, мислим, видите каква су времена, ником није лако… Код колико сте лекара били пре него што сте дошли код мене, пита. Шта ћу, не иде да лажем у овим годинама, ја станем да набрајам, једног, другог, трећег… петог. Она само клима главом. Љиљо, време је да повучете ручну, каже. Ја немам ручну, велим. Ни ручну, ни ножну, докторка, мени кочнице одавно не раде. Раде, раде, само што ви то још не знате. И лепо ми жена објасни на лицу места. Све то што вам се дешава, каже – гушења, вртоглавице, лупање срца – то је само знак да морате да успорите. И да се изборите са својим страховима. И да прихватите да не можете све да држите под контролом. Нико не може. Нарочито не данас. Али, откуда то мени, питам. Па, вероватно вучете нешто од пре, каже. Мора да је постојао период у коме се нисте осећали безбедно. И то је оставило последице. Ви сте их, у међувремену гурнули под тепих, али као што видите – враћају се. Ја ћутим, шта да кажем, не разумем ти се ја у то много, тешко ми да повежем два и два. А она – као да ми чита мисли. Знам, каже, сад све то не звучи нарочито логично, али психа има своје методе, своја правила, и ретко кад греши. Само треба времена да се ствари посложе. Хоће ли се и мени посложити, докторка? Хоће, хоће. Само треба бити упоран. Хајде да се видимо за недељу дана, може? Може, кажем. Шта ћу, као да имам избора?
Изађем из оне ординације, кренем пешке кући, па све успут мислим – па мајку му, можда је жена стварно у праву. Сваки тај мој панични напад и свако то моје гушење или шта год, дешавало ми се увек када сам под неким притиском. Шта ако изгубим посао, шта ако се деци нешто деси, шта ако се Миши болест погорша, шта ако не платим струју, шаљу извршитеље за дуг од пет хиљада… увек је било неко “шта ако“… У ствари, много неких “шта ако“. А ја – навикла да је све под конац, онако како сам ја зацртала и замислила. И нема “не могу“, нема “нећу“, него само “морам“. Због деце, због Мише, због маме, због овог, оног…
И ето, требало је времена, и пара, да се не лажемо, али исплатило се, душо моја. Да разумем, и зашто сам ја таква, и зашто сам бирала људе које сам бирала, и зашто ми је било потребно да Миша буде јак и здрав, и да ради и заради, и зашто ми је увек недостајао тај осећај да неко о мени брине и да ме штити, и зашто сам ишла од једног до другог лекара, с прегледа на преглед, и зашто сам толика стипса и зашто чувам сваки динар, и бежим од свакојаког ризика, и зашто сам ти све радила само да избегнем опасност, било какву опасност, и откуда на крају крајева – и овај екцем који вучем годинама и ког никако да се решим, и откуда одједном толики килограми, и то силно прање, спремање куће, проветравање, брискање… Од страха. Ја која се никада нисам плашила ничега, у ствари сам се плашила свега.
Слушај ме, душо моја, твоја тета Љиља да ти каже нешто – немој никад да дозволиш да тапкаш у месту. Мене је то тапкање убило у појам. Када сам једном осетила сигурност – ја сам ти се тога држала ко пијан плота. Није било силе која је могла да ме помери из те моје мишје рупе. Каква је, да је – моја је. Сигурна је, ето тако сам ти ја мислила. А овамо ми је црпела сву снагу, сав живот из мене. И све сам се убеђивала – тако то мора. А не мора. Не мора човек увек да буде јак. Не мора ни кућа увек да буде чиста. Није то апотека, ту живе људи. Људи праве неред. Па шта? Па ништа. Ето, тако ти ја то сад, видим – оставили чарапе, изули се овде-онде – само махнем руком, кажем, па нека су, богу хвала па има ко да ми се изува и обува, па је л? Ууууу, запричасмо се… а ја бих боме рекла да ово чудо не ради… Опет неко није затворио врата на дванаестом, сто посто. Ништа, душо моја, идем ја онда полако, пешке… Ајте, тета Љиљо, ја ћу још мало сачекати. Ако, ако, чекај ти, млада си, не журиш нигде, рече Љиља и замаче за ћоше.
Лифт забрунда одозго.
Текст: Даниела Бакић