„Фејсбуку” цркла склопка

13 октобра, 2021

Шта су, заправо, друштвене мреже? Ништа друго него стикер верзија гледања у очи и стварање илузије одбране од усамљености

Поново је црко „Фејсбук”. Нека му је лака земља. Да му није испала склопка? „Инстаграм” се за сада држи нешто боље, иако се пре недељу дана угасио. „Воцап” такође. Где ће сада да се преселе зависници од друштвених мрежа? Инфлуенсерке су обукле црнину, дубоки деколте се подразумева. Али, њихова жалост је трајала кратко. „Фејсбук” је поново прорадио.

На живахном „Твитеру” је велика журка. Ликују јер им конкуренција посрће. Присуствујемо масовној планетарној миграцији с мреже на мрежу. Свако је добродошао, осим Доналда Трампа. Њему је забрањен приступ „Твитеру” и док је седео у Белој кући. Укинули су му налог, односно шутнули су га. Узгред, човек је тада био председник САД. Хоће да се врати назад, па то ти је. Ако не твитне, жив није.

Свемоћни Марк Закерберг пре око недељу дана, приликом првог колапса његове виртуелне империје, изгубио је тричавих седам милијарди долара. Сумњам да се превише потресао, иако је доживео да запослени у његовој интергалактичкој корпорацији нису могли ни да уђу у канцеларије. Нису им радиле идентификационе картице. Где је био портир? Вероватно је колабирао, није био укључен на пуњач.

Јавила је и нека узбуњивачица из „Фејсбука”. Зове се Френсис Хауген. Добро ме пратите: радила је као менаџерка производа у тиму за грађански интегритет. У интервјуу је изјавила да је „Фејсбуку” развој био важнији од безбедности. Стварно? Да човек не поверује. Зар да профит буде најважнији у једној од најмоћнијих корпорација у Америци? Интернет истрага „Фејсбука”, који је власник „Инстаграма”, показала је да „Инстаграм” утиче на ментално здравље тинејџера, али да се у централи нису превише обазирали да је платформа токсично место за младе.

Укратко, госпођа Френсис је открила топлу воду. И не ради се само о „Инстаграму”, пандемија друштвених мрежа траје откако су настале. Замениле су писма, честитке, сусрете, скратиле растојања, промениле драматургију филмова, класичних романа, разориле дух авантуре, а људску блискост, пријатељства, љубав и секс свеле на општење са екраном или дисплејом. Доказ те величанствене бескорисности јесте да је приликом првог колабирања од шест часова, армија добровољних робота, махом неписмених, морала да се врати у стварни свет. Слали су СМС-ове.

Шта су, заправо, друштвене мреже? Ништа друго него стикер верзија гледања у очи и стварање илузије одбране од усамљености.

Узмимо, рецимо, мој светао пример. Тек сам недавно сазнао да су „Вајбер” и „Воцап” друштвене мреже. Налог на „Фејсбуку” нисам никада отворио, а „Твитер” ми служи да кибицујем. Последњи пут сам твитнуо закачивши текст колеге Боце Самарџије о Брусу Спрингстину. Било је то 2016. године. Укапирао сам да је боравак у тој пљуваоници, једноставно, траћење времена. А ко зна колико нам је остало, у ово време смрти.

Зато сам на једном од годишњих одмора одлучио да направим експеримент. Нисам прочитао ниједне новине, нисам гледао телевизију, нисам буљио у портале, нисам кибицовао по „Твитеру”. Желео сам да проверим да ли ћу се, после самоизолације, тада короне још није било, осећати као да су прошла три дана, три године, три деценије или три века.

Диван је осећај нестати из информатичког леденог доба новог тоталитаризма лажних вести, твитова, предизборних кампања које вечно теку, државних удара, самита лидера ЕУ и западног Балкана који се фотографишу с новим стерилним комесарима ЕУ чија имена треба научити напамет. Запамтио сам их тек када сам изашао из нове димензије у коју сам упао.

Гле чуда, пропустио сам да је тада Жан-Клод Јункер отишао с позиције шефа Европске комисије. Тај маторац је прави бос који је умео да цирка на скуповима и ошамари Виктора Орбана, а потом се затетура или осматра дужину ногу неке од сарадница, свестан да може и да хода четвороношке, ако пожели. Онда сам се присетио када је Хенри Милер путовао Луксембургом. Том државицом је две деценије владао матори Јункер, много касније него што је тамо упао Хенри, који је описивао богату државицу као неподношљиво досадно, сиво и безлично место у којем злочести писац није могао поштено ни да се нацирка, или да покупи неку од дама с тротоара, па је добио нападе панике. Покушао је да пронађе спас у Бриселу, трагајући за темом свог путописа, али га је тек тамо захватио ужас досаде, кишних вечери и пустих барова. То је схватио када је наручио воћни сок, што је једнака јерес покушају Буковског да рецитује Војислава Илића млађег.

Поново сам, дакле, читао Хенрија Милера. Потом сам из библиотеке ископао есеје о књижевности Умберта Ека, који у једном од њих доказује како је живео 200 година. Математички прецизно, као што је писао „Име руже”, попут једначине с безброј непознатих, уз детективску метафизику коју је свесно уметнуо због драматургије заплета и злочина, Умберто је сабрао колико спава, потом је на то додао боравке у тоалету, одласке на универзитет, онда на све то додао часове на предавањима, консултације са студентима, уз време потрошено на писање романа, есеја, колумни, па још на све то набацио чекање на аеродромима, уз сате проведене с породицом.

Како је био страствени пушач, сабрао је и по пет минута за једну цигарету, уз, наравно, обавезно гледање фудбала. Обожавао је Калчо. Тада је схватио да часовници и календари не приказују реално време, већ да су и они илузија. У шездесетој је већ имао 200 година! Шта још откријете о стварном свету у који сте се вратили? Сазнате да имате кумове и да се један од њих пре неку годину с Новог Београда преселио у село. Сади парадајз, а некада је био кул тип.

Дани нису почињали с апликацијама које нас бомбардују с телефона о ужасним ноћним злочинима, саобраћајним несрећама и саветима лекара који сваког поштеног човека претварају у хипохондра. Није било обојених аларма који ромињање кише претварају у цунами, а фебруарско сунце у апокалипсу која ће спржити Србе.

Шта се догодило када сам поново почео да читам вести које су махом покрадене с друштвених мрежа јер новинари више не одлазе на терен, не путују, не скупљају трачеве по кафанама, већ су приковани за столице и гуглују, а интервјуе праве преко имејлова. Није се, дакле, променило ама баш ништа. Била је то потрага за добијеним временом.

Када сам улазио у „Политику”, сетио сам се да немам ни картицу, ни новинарску легитимацију. Никада их нисам ни имао. Нити ми их је ико икада затражио, мада сам се смуцао по различитим местима. Зашто? Те електронске картице још не пишу текстове, дакле, не доказују ништа. У „Фејсбуку” је другачије. Ако ниси картица, не постојиш!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама