У Србији данас, док се урушавају темељи поверења у институције, а друштвена криза постаје свакодневица, изгледа да и даље морамо изнова да појашњавамо основне појмове које одрасли нису усвојили. Шта је штрајк, шта је обустава, а шта је блокада наставе?
Штрајк је организовани прекид рада који запослени користе као средство борбе за заштиту и остваривање својих права из радног односа. Обустава наставе је израз моралног става и политичког протеста. То је одговор на озбиљне друштвене и системске проблеме, пре свега на угрожену безбедност као основни услов за живот и образовање. Блокада школе је вид грађанске непослушности – када се самим физичким присуством заузима простор како би се указало на дубоко укорењене неправде и нефункционалности образовног система.
Обустава и блокада нису сврха саме по себи. Оне су вапај за променом. Њихов смисао је у отварању простора за суштинску, системску промену образовања.
Деца не могу да се врате у школу која је остала иста. Не могу и даље да иду у школу чији су програми преобимни и често бесмислени, школу која није прилагођена времену у којем живимо, нити деци која у њој одрастају.
Али ми, родитељи, имамо друге приоритете. Иако често говоримо да су нам деца најважнија, истина је да су она последња рупа на свирали наше политике и друштвених одлука. Никада деца и њихово одрастање нису били политички приоритет у Србији. Не зато што су деца небитна, већ зато што су одрасли заборавили шта значи одговорност.
Добри родитељи не прихватају да им деца иду у школу у сменама као да раде у фабрици.
Не пристају да деца имају по осам часова дневно.
Не прихватају да школске обавезе не остављају простор за игру, за дружење с вршњацима, за породицу – за живот.
И не пристају на образовање које почива на неправди и у коме су деца и наставници изложени небезбедности. Знају да образовање без правде и сигурности није образовање, већ системска грешка. Ово су стварни разлози за обуставу и блокаду.
Нашој деци је потребно праведно, смислено образовање, усмерено на њихову добробит и у складу са временом у којем живимо. Образовање које подстиче развој личности и гради темеље за кохезију друштва, а не за његову фрагментацију и пуко преживљавање. Без таквог образовања, извесно је да ће се ужасни низ трагичних догађаја наставити. Рибникар. Мало Орашје. Дубона. Надстрешница у Новом Саду.
Према важећим прописима, наставник има право да самостално одлучује о избору метода рада, наставних средстава и расподели око четрдесет одсто наставног садржаја у оквиру предмета који предаје, у складу са развојним потребама ученика и контекстом школе. То значи да није проблем ако део градива не буде обрађен – деца могу да заврше ову школску годину.
Али много важније питање је: у какву школу ће се вратити у септембру?
Не желимо повратак на старо. Желимо школу која је по мери детета. Школу која је праведнија, обзирнија, солидарнија. Школу која гради једно другачије друштво.
Као родитељи, немамо право на пасивност. Најгоре што можемо учинити јесте да ћутимо и препустимо децу на милост и немилост систему који их не штити. Наша је дужност да будемо проактивни – да бранимо њихово право на детињство, на безбедност, на смислено образовање.
Није довољно да деци „дајемо право да се боре за своја права“, док их истовремено остављамо без снаге и заштите. Одговорност према њима је наша, и само наша. Не можемо жмурити пред сопственом одговорношћу. Ако ми не заштитимо нашу децу, ко ће? Министарство? Њима су наша деца важна само као број у статистици и као ставка у политичким манипулацијама. То сви знамо, али нико не каже јавно.
Годинама уназад говоримо да су школски програми неадекватни, да је репетитивно учење бесмислено, да су деца преоптерећена, да им се убија креативност и радост. Упозоравамо да нема довољно времена ни слуха за развијање емоционалне писмености, комуникације, емпатије. На све то брутално нас је подсетио масакри у Рибникару, Малом Орашју и Дубони.
Зато захтевам – и позивам и друге да захтевају – хитну и темељну реформу образовања, засновану на безбедности, правди и добробити деце.
Захтевам школу која не трауматизује, већ оснажује. Школу у којој деца расту, развијају се и уче како да буду људи – а не само како да памте градиво и ћуте.
Не могу да се правим да је све у реду. Не желим да пристајем на систем који нашој деци ускраћује детињство, сигурност и смисао.
Ако не ми – ко? Ако не сада – када?
Ауторка: проф. др Александра Булатовић, виша научна сарадница Института за филозофију и друштвену теорију УБ
Hoće,hoće draga dr.profesorko.
I bolje bi vam bilo da je završe inače ne znam kako bi se spasili vi spasili od gnevnih roditelja.
Ali pre nego što postavite u kakvu će godinu i školu ući na jesen,zapitajte se kakvu će to školsku godinu završiti,kako će je završiti i sa kakvim znanjem?
Znači vi ste iznad zakona.
Vi garantujete da će je oni završiti,vi merite kakvo znanje će biti dovoljno a kakvo neće?
Kada vama odgovara i kako vama odgovara tako i pravite aršine.
Jadna ova zemlja.
Uništeno je poverenje kod naroda u vojsku,policiju,zdravstvo,velikim delom i crkvu i sada ste vi lično svojim delovanjem uništili poverenje naroda u prosvetu.
I šta ste nam ostavili?
Kada kažem prosvetu,mislim na prosvetne radnike (čast i čest pojedincima kojih ke izuzetno malo).
Utirete put stranim školama i uništavate državno školatvo jer niko normalan više neće dati detetu da upiše državni fakultet pa da šaka zgubidana i neostvarenih političara mlate sa detetom lako oni hoće.
Za decu je dovoljna ulica, to im savršeno odgovara i za to svojski zalažu
Naravno da je gradivo više nego li obimno, ali to niko da promeni. Umesto da deca uče sa željom da nauče, na žalost uči se za ocenu bubajući bespotrebno gradivo. Nikome nije palo na pamet da sažme gradivo, da zainteresuje decu da nauče mnogo toga, čast maliim izuzecima. Sve je trulo u državi Srbiji, na žalost …