U Srbiji danas, dok se urušavaju temelji poverenja u institucije, a društvena kriza postaje svakodnevica, izgleda da i dalje moramo iznova da pojašnjavamo osnovne pojmove koje odrasli nisu usvojili. Šta je štrajk, šta je obustava, a šta je blokada nastave?
Štrajk je organizovani prekid rada koji zaposleni koriste kao sredstvo borbe za zaštitu i ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa. Obustava nastave je izraz moralnog stava i političkog protesta. To je odgovor na ozbiljne društvene i sistemske probleme, pre svega na ugroženu bezbednost kao osnovni uslov za život i obrazovanje. Blokada škole je vid građanske neposlušnosti – kada se samim fizičkim prisustvom zauzima prostor kako bi se ukazalo na duboko ukorenjene nepravde i nefunkcionalnosti obrazovnog sistema.
Obustava i blokada nisu svrha same po sebi. One su vapaj za promenom. Njihov smisao je u otvaranju prostora za suštinsku, sistemsku promenu obrazovanja.
Deca ne mogu da se vrate u školu koja je ostala ista. Ne mogu i dalje da idu u školu čiji su programi preobimni i često besmisleni, školu koja nije prilagođena vremenu u kojem živimo, niti deci koja u njoj odrastaju.
Ali mi, roditelji, imamo druge prioritete. Iako često govorimo da su nam deca najvažnija, istina je da su ona poslednja rupa na svirali naše politike i društvenih odluka. Nikada deca i njihovo odrastanje nisu bili politički prioritet u Srbiji. Ne zato što su deca nebitna, već zato što su odrasli zaboravili šta znači odgovornost.
Dobri roditelji ne prihvataju da im deca idu u školu u smenama kao da rade u fabrici.
Ne pristaju da deca imaju po osam časova dnevno.
Ne prihvataju da školske obaveze ne ostavljaju prostor za igru, za druženje s vršnjacima, za porodicu – za život.
I ne pristaju na obrazovanje koje počiva na nepravdi i u kome su deca i nastavnici izloženi nebezbednosti. Znaju da obrazovanje bez pravde i sigurnosti nije obrazovanje, već sistemska greška. Ovo su stvarni razlozi za obustavu i blokadu.
Našoj deci je potrebno pravedno, smisleno obrazovanje, usmereno na njihovu dobrobit i u skladu sa vremenom u kojem živimo. Obrazovanje koje podstiče razvoj ličnosti i gradi temelje za koheziju društva, a ne za njegovu fragmentaciju i puko preživljavanje. Bez takvog obrazovanja, izvesno je da će se užasni niz tragičnih događaja nastaviti. Ribnikar. Malo Orašje. Dubona. Nadstrešnica u Novom Sadu.
Prema važećim propisima, nastavnik ima pravo da samostalno odlučuje o izboru metoda rada, nastavnih sredstava i raspodeli oko četrdeset odsto nastavnog sadržaja u okviru predmeta koji predaje, u skladu sa razvojnim potrebama učenika i kontekstom škole. To znači da nije problem ako deo gradiva ne bude obrađen – deca mogu da završe ovu školsku godinu.
Ali mnogo važnije pitanje je: u kakvu školu će se vratiti u septembru?
Ne želimo povratak na staro. Želimo školu koja je po meri deteta. Školu koja je pravednija, obzirnija, solidarnija. Školu koja gradi jedno drugačije društvo.
Kao roditelji, nemamo pravo na pasivnost. Najgore što možemo učiniti jeste da ćutimo i prepustimo decu na milost i nemilost sistemu koji ih ne štiti. Naša je dužnost da budemo proaktivni – da branimo njihovo pravo na detinjstvo, na bezbednost, na smisleno obrazovanje.
Nije dovoljno da deci „dajemo pravo da se bore za svoja prava“, dok ih istovremeno ostavljamo bez snage i zaštite. Odgovornost prema njima je naša, i samo naša. Ne možemo žmuriti pred sopstvenom odgovornošću. Ako mi ne zaštitimo našu decu, ko će? Ministarstvo? Njima su naša deca važna samo kao broj u statistici i kao stavka u političkim manipulacijama. To svi znamo, ali niko ne kaže javno.
Godinama unazad govorimo da su školski programi neadekvatni, da je repetitivno učenje besmisleno, da su deca preopterećena, da im se ubija kreativnost i radost. Upozoravamo da nema dovoljno vremena ni sluha za razvijanje emocionalne pismenosti, komunikacije, empatije. Na sve to brutalno nas je podsetio masakri u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni.
Zato zahtevam – i pozivam i druge da zahtevaju – hitnu i temeljnu reformu obrazovanja, zasnovanu na bezbednosti, pravdi i dobrobiti dece.
Zahtevam školu koja ne traumatizuje, već osnažuje. Školu u kojoj deca rastu, razvijaju se i uče kako da budu ljudi – a ne samo kako da pamte gradivo i ćute.
Ne mogu da se pravim da je sve u redu. Ne želim da pristajem na sistem koji našoj deci uskraćuje detinjstvo, sigurnost i smisao.
Ako ne mi – ko? Ako ne sada – kada?
Autorka: prof. dr Aleksandra Bulatović, viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju UB