Углавном, каже ти она мени, мама мораш мало да се опустиш, много си напета.
Је л’?
Па јесте. Зашто лепо не почнеш да медитираш?
Молим?
Ништа молим, него стави слушалице у уши, лези и за пола сата бићеш ко нова.
Стварно? Је л’ вас то уче тамо у тој школи?
Не, ја сам то сама открила.
Време је да ти одузмем тај телефон, помислим. Четрнаест година и већ ми ту открива медитације.
А чекај, кажем ја, а што ће теби медитација и за чије бабе здравља се ти опушташ?!
Желим да идем у Хогвортс, одговара као да је Хогвортс најнормалније место на свету, тамо кад прођеш Рудник и Брђане, па мало узбрдо.
Хогвортс не постоји, кажем.
Нема везе мама, мени постоји.
Елем, наговори ме да се опустим. Гурну ми оне слушалице у уши, полеже ме на под у дневној и стаде да се обува.
Шта ћу сад?
Ништа, мама, само слушај шта ти прича и опусти се.
Е дете моје, ја сам последњи пут била опуштена кад су ме убацили у тоталну анестезију, тешко да ти мајци нешто друго осим брауниле у вену може помоћи, ал’ ајде, мислим се, шта ми тешко. Ја сам модеран родитељ, а модерни родитељи слушају савете сопствене деце, јер данашње родитељство није једносмерна улица.
Стави капу! – дрекнух за њом.
Опусти се, мама, ставила саааам! – рече и закључа врата.
Секунд касније, помислих како бих могла и паметније да искористим те драгоцене тренутке тишине, да скувам кафу, прочитам нешто на миру, ал’ мислим се “ако си већ обећала детету, лези ту и слушај“.
И тако, кренусмо, она тета с јутјуба и ја.
Ставите фокус на дисање наглашавајући издах.
Је л’ то значи да треба да дишем? Ок, дишем… Издишем… Дишем… Шта сад.?
Сада ћемо опустити цијело тијело. Дишите полако и дубоко.
Дишем, ево дишем.
Усредоточите се на стопала.
Усредо…шта?
Опустите стопала.
Аха… Нисам купила камен за пете…
Опустите прсте… пете… цијело стопало…
Могла бих вечерас таман да средим и нокте… Шта смрди ово?
Опустите зглобове…
Стварно нешто смрди… Да није канта? Па не може да добаци до дневне.
Опустите листове…
Опусти ти ове моје листове, то ти је ко камен. Знаш ли да имам шире листове од рођеног мужа?
Осјетите како вам се листови опуштају.
А штета, некад би и ја ко жена обукла кратку сукњу, а не – само четири прста испод колена.
Ставите фокус на наткољенице.
Могла би сутра да потопим ону суву буткицу, за пасуљ. Откад нисмо пасуљ…
Прсти, пете, стопала опуштена, зглобови опуштени, листови, кољена и наткољенице… Усредоточите се на кукове, стражњицу и здјелицу.
Здјелицу? Хахаха…
Опустите стражњицу.
Сестро, опуштена ми је ево већ двадесет година…
Осјетите олакшање.
Па баш и не осећам… Е, нешто стварно смрди… не умишљам.
Проматрајте како се сваким издахом стражњица опушта.
Ахам.
Ставите фокус на дланове.
Могла сам усисати… какве су ово мрве оволике?
Опустите зглобове руку…
Опет су јели чипс.
Опустите подлактице.
Знаш шта, неће ми више чипс ући у кућу. Јесу им шупља уста, шта?
Опустите лактове и надлактице.
Ево свуда мрва!
Усредоточите се на трбух и прса.
О, усредоточена сам од после првог порођаја… Развукле су ме ко жваку.
Усредоточите се на доњи дио леђа. Осјетите подлогу испод себе.
Брате, шта је ово? Чеп од фломастера! Тачно сам знала!
Осјетите мир.
Који мир? Мени и даље нешто смрди. Ако су опет гурнули чарапе испод кауча…
Опустите рамена. Најважнија точка код опуштања су рамена. Опустите их.
А јесте, мене тачно боли то ту…
Опустите врат.
Па ово тачно тепих смрди!
Опусите уши…
Како брате мили да опустим уши!?
Опустите образе.
Е то знам!
Дишите дубоко и осјетите мир.
Ако данас не поједемо ону сарму, сутра је можемо бацити…
Ваше тијело сада је опуштено.
Овај тепих мора на прање подхитно…!
Сада замислите повише себе један мали бијели облак…
Је л’ оно паучина? Па и не била, не знам кад сам задњи пут урадила генералку.
Радујете ли му се?
Како да не… И завесе бих могла опрати. Ал’ не да ми се.
Тај облак се полако спушта на ваш врат и кишица свјетла сада пада по вашем врату. Сада свијетли ваша глава и ваш врат.
Добро, док дођемо до пета има да светлим ко Теслин калем!
Видите како свијетлите…
Пије ми се кафа.
И трбух вам свијетли.
Осми путник, нема шта друго…
Облак се шири и спушта према вашим куковима, здјелици, репродуктивним органима и то сада свијетли…
Е тешко да ће то да ми засветли… Је л’ има још пуно? Отпадоше ми леђа…
Захвалите се на овом тренутку.
Фала. Је л’ могу сад да се одјавим? Је л’ прошло пола сата?
Визуализирајте како свијетлите.
Имам бајадеру!
Уживајте до краја медитације.
Нема везе што сам је одвојила за Бубу. Узећу јој другу, нико не мора да зна.
Останите да лежите још неко време, сами са својим мислима.
Сама са својим мислима? Је с’ ти нормална? Па тачно не би’ више ни устала! Моје мисли су опасна ствар, капираш?
И има колико већ данас да сролам овај тепих! Боже сачувај, па како се овако накупи свега? Не дај Боже да измакнем кауч, ко зна шта бих тек тамо нашла… Морам да усисам, не вреди.
…
И, јеси се ишта опустила?
Јесам.
Стварно те питам.
Нисам. Секунде једне. Само ме леђа боле. А малој да одузмемо телефон на неко време, да не би сутра морали да је јуримо по Хогвортсу.
Текст: Даниела Бакић