Песме о Косовском боју наша деца раде у шестом разреду основне школе. У светлу данашњих дешавања интересантно је сагледати како се њихово поимање овог нашег темељног мита мењало са временом. Јер…дечији свет је рефлекс свеукупне стварности. То њихови учитељи знају. После побуне студената и средњошколаца зна и цела заједница иако се на све апеле из просвете апсолутно оглушила.
Битне елементе косовске легенде деца су гладно гутала у време када се биће нашег народа почело враћати у прошлост у жељи да пронађе себе, дакле, у време деведесетих, па и читаву деценију касније. Друштвена клима је била таква: ратови, несташица, бомбардовање. Све то је будило национални понос и тешило народ кроз идентификацију са херојима славне прошлости.
Деца су разумела да је Лазарево опредељење за небеско царство једини исправан потез вође који се може предати војнички, али задржава славу моралне победе. Свесно жртвовање сваког појединца, као израз родољубља, солидарности и части, схватали су као завет који се оставља потомству. Као и цела слуђена, угрожена и сиромашна нација, прихватили су Лазарев идеалистички пут у коме се све даје за више циљеве, у коме не постоји појединац, већ снага колектива. Изражавали су спремност да се издаја осуди и жигоше, не само као тренутно посрнуће, већ као брука која се не може избрисати.
На исти начин су доживљавали и родољубиве песме са сличним идејама. Ракићево „Ја ћу дати живот, отаџбино моја, знајући шта дајем и зашто га дајем“ било им је блиско. Били су саосећајно уроњени у „Плаву гробницу“ и препознавали су себе „У деци што кликћу под окриљем славе“.
А онда је све то почело да бледи. Као што се и цела заједница окренула ономе од чега живи јер је престала да верује да ће јој се у садашњости десити било шта нормално осим свакодневног жртвовања, тако су и деца престала да се заносе славним прецима и њиховим идеалима. Било какав родољубиви наратив на часу није могао да кликне. Радили су то невољно, разговарали о песмама на техничком нивоу, као да се у њима не говори о нашем народу, већ о неком који постоји далеко од њих. Заноса је нестало, сменила га је равнодушност и апсолутна незаинтересованост. Инсистирање наставника на овим темама је водило у дебакл. Пролазило је само стварање неких аналогија са садашњим тренутком у разговорима који су отварали питања свесног жртвовања у њиховом стварном животу. И увек смо долазили до идеала правде, поштења, хуманости, солидарности, али реалних, оних свакодневних, оних које они у свакодневним дешавањима не препознају. А желели би. За то би се борили.
Њихово схватање правде и поштења објаснио ми је један дечак када сам покушавала да са разредом расплетем питање Лазаревог опредељења за небеско царство. Изложили су да је Лазару понуђено да изабере: победа и круна или погибија и царство небеско. Дечак је рекао како је Лазарева одлука била поштена. Имао је слабију војску, није желео да добије битку на кварно и остане цар. Ова изјава је била свима разумљива осим мени. Нико није имао ништа да дода. Концепција мог часа је била срушена. Данима сам размишљала о овоме, осећала како постајем недорасла задатку да их научим на прави начин, како ничу генерације које немају емпатију ни за шта што не чини њихов уски простор, а он се претвара у профаност јефтине серије.
Истовремено, низали су се неки други часови и разговори на којима је била јасно видљива спремност те деце да одбране слабијег, да се по сваку цену залажу за равноправност, да спремно организују помоћ, осуђују насилнике и барабе, дистанцирају се од простаклука. Трудили су се да буду духовити, да на лакши начин разумеју како свет није идеалан. После вишедневног чуђења над насловима читанки, јер им никако не иде у главу зашто се тако зову, после свих мојих тумачења, престали су да питају. Почели су да их зову ауторским именом истичући на тај начин сву његову несувислост у свету коме они припадају: „ Дај ми Цветник…имаш Цветник…да извадимо Цветник.“ Пример са читанком је само један, довољно индикативан. На овај начин су решавали и друге заврзламе које их окупирају. Питају, разјасне на свој начин, па ако не виде у томе смисао, обесмисле га. Тако се суочавају са светом са којим су у дебелом разлазу, светом који им намеће превазиђене вредности, а њихове не признаје.
Јер…ово је генерација која је раскрстила са ефемерним идеалима и препустила се разуму. Живе за садашњи тренутак, знају шта им је значајно, не подлежу великим притисцима, знају шта хоће, презиру лажове и калкуланте. Препознају се у стиховима „Храниш их, Србијо друже, више просом, више постом, више бајкама и успаванкама“. Одмах набрајају сав просо који су позобали и све бајке којих су се наслушали, које су им рекле како су тај просо и пост одрицање у име вишег интереса. Они тај интерес не препознају. Већ глас разума који им каже да је садашњи тренутак непроцењиво благо које треба живети, у оквирима система који је частан и праведан, хуман и према свакоме исти. Зато су направили дистанцу од славне прошлости и непрекидног жртвовања. Направили су отклон од онога што је заробило овај наш свет у судбинско клупко испаштања, ћутања, повлачења. Они неће приче, траже резултате. Прерасли су бајке, јуришају на стварност.
Aутор: Биљана Васић, проф. српског језика и књижевности из Шапца