Kada su moja deca pošla u vrtić nadala sam se da će mi vaspitačica reći kako su, onako u mnogo reči, kako su se prilagodili, šta njemu treba, šta njoj treba, kakvi su sa drugarima.
Prve dve nedelje na zameni je bila jedna vaspitačica, mislim da se zvala Biljana, i ona bi mi rekla „Oni su tako mali, a tako lepo vaspitani. Rekli su mi hvala kada sam im dala užinu!“
Zapamtila sam te dve rečenice jer su bile jedine lepe rečenice koje sam o njima čula narednih nekoliko godina. Doslovno jedine. Posle toga smo promenili nekoliko vrtića i nikada nisam čula opet neku pohvalu. Nije da sam se naslušala kritika, ali kad god bih pitala kako su ili zatražila razgovor da vidim kakvi su u vrtiću, samo sam dobijala odgovore šta ne valja kod njih. Čak i kada bih direktno pitala: „Dobro, a šta su njihove dobre strane“, odgovor bi bio: „Sve je super, ali evo šta ne valja…“
Nekoliko situacija me je zabolelo baš, ali jedna posebno. Te godine smo čekali da se nađe rešenje za zdravstveni problem koji je moja ćerka imala i nismo znali ni kako ni da li će se naći (posle sam pronašla onu doktorku anđela koja joj je to rešila kao da to nije ništa). Njen problem je zahtevao svakodnevnu malu pomoć povremeno od vaspitačice ili dade tokom boravka u vrtiću.
Tokom raspusta vaspitačica mi je poslala poruku: „Kako je Dara? Da li je operisana?“ I ja sam kao mali majmun bila srećna što joj je stalo do nje, što pita. Pa sam joj je od srca zahvalila i napisala da još nije, ali da se nadamo da ćemo uskoro dobiti neku vest iz bolnice kada. Na to mi je vaspitačica napisala da dolazi lepo vreme i da ona planira da ide sa decom u duge šetnje i da ne zna kako će sa njom dok joj se ne reši taj problem. I ja sam se osetila kao da me je neko polio hladnom vodom kada sam shvatila da tu nije bilo nikakve brige, ni one iz pristojnosti, iz ljubaznosti, nego samo raspitivanje da zna hoće li imati dodatnog posla i dalje.
Posle toga nisam više volela dane kada idu u vrtić. I naposletku sam ih prebacila u vrtić „Pčelicu“ kod naše vaspitačice Dace. I sve nas je sunce ogrejalo. Kad god sam pitala kako su dobijala sam odgovor u mnogo reči, šta dobro rade, a gde treba pomoć, u čemu su sjajni, a u čemu nisu baš. Kada bih to pomenula drugim mamama čija deca oduvek idu u taj vrtić, ona su nekako to podrazumevale. Naravno da će vaspitačica da nam kaže i dobro i loše, naravno da zna za svako dete kakvo je i šta mu treba. I hvala bogu da je tako, da im se to podrazumeva. Ali nije svuda tako.
Sećam se da je jedna moja koleginica, kada je njeno dete završavalo vrtić, pisala kako joj je srce teško jer napuštaju nekoga ko je voleo to dete gotovo isto kao i ona. Ja sam tada mislila kako to mora biti da je bogovski osećaj, kada ostavljaš dete u vrtić i znaš da ga tamo neko voli. Ja nisam osećala da ih neko voli. Mene lično briga baš za matematiku i slova i da se intelektualno razvijaju u vrtiću. Nije mi vrtić za to. I da učiteljica pohvali vaspitačicu kako su svašta naučili u vrtiću. Briga me za to. Ali mi je mnogo stalo da znam da su tamo bezbedni i da oni osećaju da su sigurni. Ma, ne moraju čak ni da budu voljeni, ali makar da se malo dopadaju vaspitačici, da bar ne osećaju da su joj na teretu. I da znam da neko pazi kako im je, jesu li tužni, plaše li se nečega, kakvi su sa drugom decom.
Danas nam je poslednji dan u vrtiću. Od septembra škola. I meni je drago što će nam vaspitačica Daca nedostajati i što mi se sada plače i od sreće i od zahvalnosti.
Autor: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut