Završeni su maturski ispiti i posle objavljenih rezultata, ministar prosvete je izjavio sledeće:
„Uprkos teškim okolnostima koje je našem društvu i državi nametnula obojena revolucija, ostvareni rezultati završnog ispita pokazuju kontinuitet u znanju i određeni napredak. Nije pala motivacija da se nastavi sa školovanjem i učenici su pokazali spremnost da uče i u uslovima u kojima su čak i mnogi profesori propagirali da se ne uči.“
Ova izjava je ponižavajuća za svakog nastavnika. Netačna i izrečena sa krajnjim prezirom prema struci koju isti ministar treba da zastupa. Umesto karaktera objektivne analize, progovorila je slengom političkog pamfleta.
Zato, hajde da ovu izjavu upodobimo sa stvarnošću.
Protekla školska godina je počela štrajkovima. Prosveta je tražila da se ispune odredbe ugovora koji je potpisan pre godinu dana. Odgovor je bio da para nema, da su nastavnici nezahvalni, da su obesni i ne shvataju trenutak u kom žive. Upoređivani su sa ostalim radnim svetom, ukazivano je koliko malo rade i za to, ipak, primaju sasvim pristojne plate. Pozivani su na strpljenje i patriotizam. Na ovaj način posvađani su sa svima, postali su najveća kočnica u društvenom sistemu i mesto gde svako može da istrese nagomilani jad u nadi da će tako spasiti bar svoje dete ako sebe već ne može. Sve probleme u školi zamenio je digitron koji obračunava procente i radne sate. Taj digitron je ministarstvo spremno delilo svima, išao je iz ruke u ruku, izazivao bes i nevericu, podizao prašinu, a ona je polako lepila rane vršnjačkog nasilja, loših planova i programa, poklonjenih ocena, nedostatka kadrova, praznih učionica na katedrama za prosvetu.
Natezanje između Ministarstva prosvete i prosvetnih sindikata je trajalo mesecima. A onda je na sve pala nadstrešnica i pokrenula lavinu nezadovoljstva. Iz gomile betonskog šuta, kao iz Pandorine kutije, oslobodile su se sve nepravde. Narod je proključao. Studenti su izašli na ulice, sa njima i nastavnici, počeo je protest.
Nekoliko meseci osnovne i srednje škole su, zajedno sa univerzitetom, tražile odgovornost za korupciju i batinu koja je omogućuje, a za to su uzvratno dobili etiketu izdajnika, neradnika, pokazan im je krvavi srednji prst, štampan je po dečijim igralištima, sportskim terenima. Roditelji su huškani protiv profesora, cela javnost protiv obrazovanja. Isticano je kako nastavnici ukidaju pravo dece na obrazovanje, dovode u pitanje njihovu budućnost, a sve sa potrebom da se glavni motiv pobune u društvu stavi u drugi plan i zaboravi.
Dakle, nije ova pobuna škola i studenata obojena revolucija, već gola borba za pravo, pravdu i dobar obrazovni sistem. Jer naša škola je odavno prestala da bude podsticajna. Budućnost naše dece nije samo u rukama nastavnika, već u sistemu koji im omalovažava znanje, tera ih u stado poslušnika i razgoni ih iz zemlje po inostranstvima koja znaju koliko je obrazovan čovek vredan. Na to nastavnici ukazuju već godinama.
S proleća su iz ove pobune izašli prosvetni sindikati. Potpisali su nešto čime su izdali većinu svojih kolega kojima su zatim umanjene plate, pa su svoju zaradu dobijali solidarno, na kazanu, od onih koji se slažu sa ciljevima borbe, ali ih mrzi da se arče po ulici. Malo po malo, vlast je slomila osnovne i srednje škole, prinudila ih da se vrate u učionice i ponašaju kao da se ništa ne dešava. Naloženo je da se uradi nadoknada časova. Urađena je baš onako kako je i naložena, besmisleno i žmureći. Časovi su upisani, gradivo sažeto, deca su dobila ocene, bile su maturske proslave, ispolagani maturski i završni ispiti. Naoko i na papiru, sve je u redu. Osnovci će se upisati u srednje škole, a maturanti još uvek vise o volji vlasti.
Nastavnici su se vratili za katedru. Đaci su završili razrede. Ali ne zbog toga što su uslovi za školovanje i život izmenjeni, ne zbog opštedruštvenog uviđanja koliko je obrazovanje bitno i nužno, ne zbog konačne utvrde da je znanje najjači resurs koji posedujemo, već zbog gladi i ugrožene egzistencije.
Rezultati na završnim ispitima su dobri, kaže ministar, uprkos tome što su nastavnici propagirali da se ne uči. On zaboravlja da je rezultat na završnom ispitu slika akumuliranog znanja, stečenog u osmogodišnjem procesu. Ne sprema se ispit par meseci pred testiranje. Naše škole još uvek nisu dostigle dno privatnih univerziteta gde uveče pročitaš, a ujutru zablistaš. A ima onih koji se i za to zalažu. Žele da nas zamene tržišnim obrazovanjem.
Rezultati završnog ispita su rezultat rada nastavnika, đaka i njihovih roditelja kroz osam godina, gde su od strane istih tih nastavnika, koje nazivaju neradnicima, motivisani da uče. Od vrtića im se govori o značaju obrazovanja. Predočavaju se sve prednosti koje učen čovek ima. Traže se načini da svako dete napreduje što više. Prema tome, ministar je jednom rečenicom ponizio sav trud hiljada ljudi uključenih u obrazovni proces.
Ne, nisu naša deca dobro uradila svoje testove uprkos svemu. Naša deca su uradila jer ih je neko učio, radio sa njima, slušao ih, motrio i štitio. Naša deca imaju i roditelje i nastavnike, koji, uprkos svemu, veruju kako će doći dan kada će svi odgovorni za društveni sunovrat odgovarati za svoja nedela, veruju da će svanuti svest o tome kako je obrazovanje bitno, čeznu za momentom kada neće strepeti za sigurnost svoje dece, mole se za to da im deca ne idu napolje po parče dostojanstvenog života, žele da gledaju unuke uživo, a ne preko viber poruka.
Hajde da se više ne igramo gluvih telefona. Ne zamenjujmo teze. Ne gubimo fokus. Nisu nastavnici krivi za propast u društvu. Oni su odgovor i reakcija. Kao i studenti, njihovi profesori, naučnici, umetnici, čitav intelektualni svet. Svi su stali da traže isto. Ne možete ih proglasiti za nepotrebne i neupotrebljive. Ne možete ih lagati i propisivati im psihijatrijske dijagnoze jer puku kojim žalite da vladate nije moguće objasniti uzroke koji jednog rektora dovode na čelo protestne kolone, pa ga proglašavate manje vrednim od manuelnog izvođača. Nije civilizovano. Točak zaista pokreće snaga ruku, ali neko mora da ga smisli.
Autorka je profesor srpskog jezika i književnosti iz Šapca