Научени смо да су деца добра и безазлена. Све племенито везано је за дечији лик. Узроке извесних девијација увек тражимо у условима одрастања. Међутим, постоје ли деца која су зла, онако природно, аутентично зла, таква настала рођењем, као грешка природе, као лоша генетска комбинација? Постоје. Ретко, али постоје. И то је једно од најтежих суочавања у мојој наставничкој пракси.
Септембар је и улазим први пут у један пети разред. Лака трема са обе стране. Представим се, покушавам да релаксирам атмосферу, гледам их како су правилно поређани и потпуно мирни. Знам да ће то потрајати само који час док се још испитујемо и пипамо, па ће прећи у уобичајено стање веселог нереда и нехаја. И док прелазим погледом са једне главе на другу, а све ме упијају очима пуним очекивања, наилазим на препреку. Дечак у првој клупи. Закујем се. Испред мене је плавокосо дете, нежно, усправног држања, поносног става, али од његовог погледа ми пролазе трнци низ леђа. Очи су плаве, непомичне, ледене и гледају ме директно, али у њима не постоји ни трунка приступачности. Помислим на трен да би овако могле гледати очи бескомпромисног осветника и брзо окренем главу на другу страну. Међутим, током целог часа, без обзира на то да ли седим или шетам по учионици, тај поглед ме пече. Почињем да се осећам као прогоњена жртва, на трен се окренем ка њему, али сваки пут када нам се погледи укрсте, ситуација је иста. Укочено ледено лице зла.
Излазим са часа, неки страх ми не да мира, али њега брзо замени стид и, што време више пролази, тај страх се крави јер не могу ни да замислим како је мој утисак исправан. Не дозвољавам му да буде исправан и истинит, кажем: то је дете, можда је уплашен, можда се наљутио на некога, нема то везе са тобом, преосетљива си.
Сутрадан на час крећем са зебњом и жељом да се претходна ситуација не понови, међутим, све је исто. Ј седи у првој клупи, усправан, готово војнички укрућен, студеног погледа. Питам га нешто. Одговара кратко и одсечно, тачно и прецизно, без жеље да образлаже и упушта се у дијалог, без радости којом зраче остали петаци када на првим часовима добро знају. Ј као да нема потребу да буде похваљен. Он одрађује наметнуто послушање. Али очи…очи су непрекидно ледене, широко отворене. У том плаветнилу не постоји ни траг живота, само одсев металне браве од чије хладноће трну зуби и хладан ветар мили низ врат.
Прилазим му више пута током часа. Покушавам да тако непосредно демантујем свој осећај, али помака нема. Све што кажем саслуша, дозволи да завирим у свеску, одговори најкраће што може и ту је крај.
Ј постаје моја опсесија наредних дана и месеци. Не говорим никоме о томе, срамота ме је да кажем како осећам зло у неком детету, своје мисли гушим као јерес, а не чујем ни да се ико од колега жали. Ј је дисциплинован и уљудан. Онда помислим како се ипак у нечему варам. Објашњавам себи да је то вероватно случај са којим се нисам сусретала, да се можда десило неко суштинско размимоилажење између нас двоје, покушавам да променим приступ, али ситуација остаје иста. Онда се опрезно распитујем код разредног и психолога. Интересује ме да ли је икада било неких проблема са тим дететом. Информације су прилично умирујуће. Све је било у реду.
Тек то ме потпуно помете и доведе у стање непрекидног преиспитивања. Убеђујем себе да сам професионалац, да је он само дете, а дете не може бити зло, осим на филму где му за потребе повећане страве ставе три шестице испод косе. Одлучим да ћу се понашати рационално.
Међутим, стварност ми убрзо доказује како моја страховања нису далеко од истине. Разредни се на седници после првог тромесечја жали на понашање овог ђака, нема разлога да га казни, али уочава како је Ј ставио под своју контролу одређени број ученика из одељења који га се плаше и безрезервно испуњавају све његове налоге. Разредни истиче како је у разговорима са породицом дошао до закључка да су стабилни, врло отворени и срадљиви. Не увиђају да Ј има икакав проблем, осим што је претерано озбиљан, али такав је одувек, никад није видно тужан, не делује повређено, казну дочекује спремно и одслужује је поштено, без поговора и суза.
Мени се после ових речи пали лампица за узбуну: па ово није дете, не реагује као дете, нешто није добро… али ћутим. И даље ме је срамота да гласно кажем шта осећам, јер само осећам. Реално гледајући, са аспекта школске дисциплине, проблема нема.
На крају првог полугодишта ситуација је готово иста. Ј нема праве другове, али су сви око њега спремни на услугу. Он је дистанциран, хладан, далек, остала деца зазиру, међутим, не одбијају његове налоге, ретке речи слушају са пажњом, труде се да га не наљуте, и то све без икакве присиле или свађе. Разредни се некада осећа немоћно. Одељење више слуша Ј него њега, али га ни он не жели као противника. Несвесно га производи у савезника и то почиње полако да хода. Ј постаје неприкосновени господар ситуације. Осим хладноће коју исијава, Ј добија став гордости и неког чудног ауторитета пред којим увек мораш да размислиш како ћеш се обратити.
И…шта ми вреди осећај да ту нешто није у реду?! Шта све то вреди кад и други виде исто, али се Ј провлачи испод радара уобичајених школских норми, као такав не подлеже никаквим санкцијама и систем не може да се бави њим. Понаша се васпитано, ни један правилник његово понашање не препознаје као облик насиља. Размишљам да ли бих дозволила да моје дете иде у такав разред, али се истовремено питам шта бих могла да урадим. Да ли бих могла да јој објасним како мора да се одупре, да ли бих била спремна да јој објасним како је Ј заправо лош? Вероватно не. С једне стране би ме спутала немоћ, а са друге изнуђена коректност…јер он је дете.
Преокрет се дешава на Осми март. Улазим у учионицу. Необичан је мир јер деца обично уз грају честитају празник. Ништа. Отварам дневник, уписујем час. Ј устаје и лаганим кораком прилази катедри. Гледа ме право у очи, фиксира, и спушта испред мене књигу увезану украсном машном. Не честита ништа, само се враћа и седа у клупу. Захваљујем се.
И даље је апсолутни мук, хвата ме страх и само понављам у себи: полако, пази, сабери се. Тек у том моменту видим наслов књиге: Србија без оргазма Исидоре Бјелице. Осећам грч и конфузију, дуго гледам у наслов јер знам, када подигнем поглед горе, сусрешћу се са одељењем у напетом очекивању.
Смирујем се, трудим се да не поцрвеним, тражим часну одступницу. Кад сам била спремна да удахнем, подижем главу и видим да већина деце гледа у под. Једино Ј седи право и поносно, а затим устаје, честита празник само у своје име. Питам га да ли је и поклон његов избор. Потврђује, гледајући ме сада безобразно и изазивачки.
У мени, у том тренутку, гори хиљаду вати, сева и грми, али знам да он то и очекује. Очекује стид, бес као резултат, али све би то био одраз немоћи. Не дам му то! Зато се са блаженим миром захваљујем на поклону и тражим да ми напише посвету. Кажем како је то обичај приликом поклањања књиге јер је свака књига дар, треба сачувати успомену. Ј је затечен, помео се и разред то види, главе се подижу, чекају расплет. Он устаје, не гледа ме више у очи, прилази и на корици дрхтавом руком, тупом графитном оловком, исписује своје име. Захтевам и честитку. Дописује. Вратим га да напише и датум. Ради и то, али слова му се све више криве и на крају запис изгледа јадно и трапаво, реченице тону према ивици.
Излазим са тог часа са само једном мисли: преживела, хвала ти боже, преживела. Не, немам осећај победе, ни надмоћи. После ме је ухватила нека туга, слабост и плач. Јер…Ј је насилник. Насилник најгоре врсте, јер он не напада уобичајено, желећи да повреди друго биће физички. Не, он се шири ментално, принудом и хладном уценом, пасивном агресијом која код сваког изазива потребу за самилошћу. Свако жели учинити, утешити, задовољити, само да буде боље, не знајући да тако упада у клупко из кога се не може ишчупати.
Јер, што се таквом више угађа, његови захтеви постају све већи и, на крају, он не оставља ни један део слободе оном другом. Производи га у роба, у алат за задовољење својих потреба, а те потребе често и нису само потребе, већ жеља да се друго биће понизи, да се од њега направи крпа којом ће насилник глачати своју сујету.
И, на крају… да… дете може бити зло. Како је то могуће, како то настаје, не знам, али знам да овакви насилници, као што је Ј, често пролазе потпуно некажњено. Њихова потреба за доминацијом се не сагледава као насиље, већ као карактерна црта. Слушају их или толеришу, систему су недоступни, јер нарцизам и деспотија нису званично кажњиви. Чека им се грешка, тренутак слабости, када се зло из њих оголи, када пређе границу нечијег интегритета, али је и онда готово немогуће поступати јер се кривица пребацује на жртву. Њој се спочитава то што је трпела, нико је није натерао, могла је одбити. Жртви се приписује слаб карактер, недостатак искуства, спремност да се потчини. Узроци се не разматрају, клопке се заборављају.
Ипак, мислим да нисмо немоћни. На овакве деспоте треба реаговати само одсуством страха, слободним духом и одбијањем послушности. То их збуњује. То су реакције на које нису навикли. То их тера да се оголе и покажу своје право лице. После тога, решење је доступно. Слобода се назире.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца