Naučeni smo da su deca dobra i bezazlena. Sve plemenito vezano je za dečiji lik. Uzroke izvesnih devijacija uvek tražimo u uslovima odrastanja. Međutim, postoje li deca koja su zla, onako prirodno, autentično zla, takva nastala rođenjem, kao greška prirode, kao loša genetska kombinacija? Postoje. Retko, ali postoje. I to je jedno od najtežih suočavanja u mojoj nastavničkoj praksi.
Septembar je i ulazim prvi put u jedan peti razred. Laka trema sa obe strane. Predstavim se, pokušavam da relaksiram atmosferu, gledam ih kako su pravilno poređani i potpuno mirni. Znam da će to potrajati samo koji čas dok se još ispitujemo i pipamo, pa će preći u uobičajeno stanje veselog nereda i nehaja. I dok prelazim pogledom sa jedne glave na drugu, a sve me upijaju očima punim očekivanja, nailazim na prepreku. Dečak u prvoj klupi. Zakujem se. Ispred mene je plavokoso dete, nežno, uspravnog držanja, ponosnog stava, ali od njegovog pogleda mi prolaze trnci niz leđa. Oči su plave, nepomične, ledene i gledaju me direktno, ali u njima ne postoji ni trunka pristupačnosti. Pomislim na tren da bi ovako mogle gledati oči beskompromisnog osvetnika i brzo okrenem glavu na drugu stranu. Međutim, tokom celog časa, bez obzira na to da li sedim ili šetam po učionici, taj pogled me peče. Počinjem da se osećam kao progonjena žrtva, na tren se okrenem ka njemu, ali svaki put kada nam se pogledi ukrste, situacija je ista. Ukočeno ledeno lice zla.
Izlazim sa časa, neki strah mi ne da mira, ali njega brzo zameni stid i, što vreme više prolazi, taj strah se kravi jer ne mogu ni da zamislim kako je moj utisak ispravan. Ne dozvoljavam mu da bude ispravan i istinit, kažem: to je dete, možda je uplašen, možda se naljutio na nekoga, nema to veze sa tobom, preosetljiva si.
Sutradan na čas krećem sa zebnjom i željom da se prethodna situacija ne ponovi, međutim, sve je isto. J sedi u prvoj klupi, uspravan, gotovo vojnički ukrućen, studenog pogleda. Pitam ga nešto. Odgovara kratko i odsečno, tačno i precizno, bez želje da obrazlaže i upušta se u dijalog, bez radosti kojom zrače ostali petaci kada na prvim časovima dobro znaju. J kao da nema potrebu da bude pohvaljen. On odrađuje nametnuto poslušanje. Ali oči…oči su neprekidno ledene, široko otvorene. U tom plavetnilu ne postoji ni trag života, samo odsev metalne brave od čije hladnoće trnu zubi i hladan vetar mili niz vrat.
Prilazim mu više puta tokom časa. Pokušavam da tako neposredno demantujem svoj osećaj, ali pomaka nema. Sve što kažem sasluša, dozvoli da zavirim u svesku, odgovori najkraće što može i tu je kraj.
J postaje moja opsesija narednih dana i meseci. Ne govorim nikome o tome, sramota me je da kažem kako osećam zlo u nekom detetu, svoje misli gušim kao jeres, a ne čujem ni da se iko od kolega žali. J je disciplinovan i uljudan. Onda pomislim kako se ipak u nečemu varam. Objašnjavam sebi da je to verovatno slučaj sa kojim se nisam susretala, da se možda desilo neko suštinsko razmimoilaženje između nas dvoje, pokušavam da promenim pristup, ali situacija ostaje ista. Onda se oprezno raspitujem kod razrednog i psihologa. Interesuje me da li je ikada bilo nekih problema sa tim detetom. Informacije su prilično umirujuće. Sve je bilo u redu.
Tek to me potpuno pomete i dovede u stanje neprekidnog preispitivanja. Ubeđujem sebe da sam profesionalac, da je on samo dete, a dete ne može biti zlo, osim na filmu gde mu za potrebe povećane strave stave tri šestice ispod kose. Odlučim da ću se ponašati racionalno.
Međutim, stvarnost mi ubrzo dokazuje kako moja strahovanja nisu daleko od istine. Razredni se na sednici posle prvog tromesečja žali na ponašanje ovog đaka, nema razloga da ga kazni, ali uočava kako je J stavio pod svoju kontrolu određeni broj učenika iz odeljenja koji ga se plaše i bezrezervno ispunjavaju sve njegove naloge. Razredni ističe kako je u razgovorima sa porodicom došao do zaključka da su stabilni, vrlo otvoreni i sradljivi. Ne uviđaju da J ima ikakav problem, osim što je preterano ozbiljan, ali takav je oduvek, nikad nije vidno tužan, ne deluje povređeno, kaznu dočekuje spremno i odslužuje je pošteno, bez pogovora i suza.
Meni se posle ovih reči pali lampica za uzbunu: pa ovo nije dete, ne reaguje kao dete, nešto nije dobro… ali ćutim. I dalje me je sramota da glasno kažem šta osećam, jer samo osećam. Realno gledajući, sa aspekta školske discipline, problema nema.
Na kraju prvog polugodišta situacija je gotovo ista. J nema prave drugove, ali su svi oko njega spremni na uslugu. On je distanciran, hladan, dalek, ostala deca zaziru, međutim, ne odbijaju njegove naloge, retke reči slušaju sa pažnjom, trude se da ga ne naljute, i to sve bez ikakve prisile ili svađe. Razredni se nekada oseća nemoćno. Odeljenje više sluša J nego njega, ali ga ni on ne želi kao protivnika. Nesvesno ga proizvodi u saveznika i to počinje polako da hoda. J postaje neprikosnoveni gospodar situacije. Osim hladnoće koju isijava, J dobija stav gordosti i nekog čudnog autoriteta pred kojim uvek moraš da razmisliš kako ćeš se obratiti.
I…šta mi vredi osećaj da tu nešto nije u redu?! Šta sve to vredi kad i drugi vide isto, ali se J provlači ispod radara uobičajenih školskih normi, kao takav ne podleže nikakvim sankcijama i sistem ne može da se bavi njim. Ponaša se vaspitano, ni jedan pravilnik njegovo ponašanje ne prepoznaje kao oblik nasilja. Razmišljam da li bih dozvolila da moje dete ide u takav razred, ali se istovremeno pitam šta bih mogla da uradim. Da li bih mogla da joj objasnim kako mora da se odupre, da li bih bila spremna da joj objasnim kako je J zapravo loš? Verovatno ne. S jedne strane bi me sputala nemoć, a sa druge iznuđena korektnost…jer on je dete.
Preokret se dešava na Osmi mart. Ulazim u učionicu. Neobičan je mir jer deca obično uz graju čestitaju praznik. Ništa. Otvaram dnevnik, upisujem čas. J ustaje i laganim korakom prilazi katedri. Gleda me pravo u oči, fiksira, i spušta ispred mene knjigu uvezanu ukrasnom mašnom. Ne čestita ništa, samo se vraća i seda u klupu. Zahvaljujem se.
I dalje je apsolutni muk, hvata me strah i samo ponavljam u sebi: polako, pazi, saberi se. Tek u tom momentu vidim naslov knjige: Srbija bez orgazma Isidore Bjelice. Osećam grč i konfuziju, dugo gledam u naslov jer znam, kada podignem pogled gore, susrešću se sa odeljenjem u napetom očekivanju.
Smirujem se, trudim se da ne pocrvenim, tražim časnu odstupnicu. Kad sam bila spremna da udahnem, podižem glavu i vidim da većina dece gleda u pod. Jedino J sedi pravo i ponosno, a zatim ustaje, čestita praznik samo u svoje ime. Pitam ga da li je i poklon njegov izbor. Potvrđuje, gledajući me sada bezobrazno i izazivački.
U meni, u tom trenutku, gori hiljadu vati, seva i grmi, ali znam da on to i očekuje. Očekuje stid, bes kao rezultat, ali sve bi to bio odraz nemoći. Ne dam mu to! Zato se sa blaženim mirom zahvaljujem na poklonu i tražim da mi napiše posvetu. Kažem kako je to običaj prilikom poklanjanja knjige jer je svaka knjiga dar, treba sačuvati uspomenu. J je zatečen, pomeo se i razred to vidi, glave se podižu, čekaju rasplet. On ustaje, ne gleda me više u oči, prilazi i na korici drhtavom rukom, tupom grafitnom olovkom, ispisuje svoje ime. Zahtevam i čestitku. Dopisuje. Vratim ga da napiše i datum. Radi i to, ali slova mu se sve više krive i na kraju zapis izgleda jadno i trapavo, rečenice tonu prema ivici.
Izlazim sa tog časa sa samo jednom misli: preživela, hvala ti bože, preživela. Ne, nemam osećaj pobede, ni nadmoći. Posle me je uhvatila neka tuga, slabost i plač. Jer…J je nasilnik. Nasilnik najgore vrste, jer on ne napada uobičajeno, želeći da povredi drugo biće fizički. Ne, on se širi mentalno, prinudom i hladnom ucenom, pasivnom agresijom koja kod svakog izaziva potrebu za samilošću. Svako želi učiniti, utešiti, zadovoljiti, samo da bude bolje, ne znajući da tako upada u klupko iz koga se ne može iščupati.
Jer, što se takvom više ugađa, njegovi zahtevi postaju sve veći i, na kraju, on ne ostavlja ni jedan deo slobode onom drugom. Proizvodi ga u roba, u alat za zadovoljenje svojih potreba, a te potrebe često i nisu samo potrebe, već želja da se drugo biće ponizi, da se od njega napravi krpa kojom će nasilnik glačati svoju sujetu.
I, na kraju… da… dete može biti zlo. Kako je to moguće, kako to nastaje, ne znam, ali znam da ovakvi nasilnici, kao što je J, često prolaze potpuno nekažnjeno. Njihova potreba za dominacijom se ne sagledava kao nasilje, već kao karakterna crta. Slušaju ih ili tolerišu, sistemu su nedostupni, jer narcizam i despotija nisu zvanično kažnjivi. Čeka im se greška, trenutak slabosti, kada se zlo iz njih ogoli, kada pređe granicu nečijeg integriteta, ali je i onda gotovo nemoguće postupati jer se krivica prebacuje na žrtvu. Njoj se spočitava to što je trpela, niko je nije naterao, mogla je odbiti. Žrtvi se pripisuje slab karakter, nedostatak iskustva, spremnost da se potčini. Uzroci se ne razmatraju, klopke se zaboravljaju.
Ipak, mislim da nismo nemoćni. Na ovakve despote treba reagovati samo odsustvom straha, slobodnim duhom i odbijanjem poslušnosti. To ih zbunjuje. To su reakcije na koje nisu navikli. To ih tera da se ogole i pokažu svoje pravo lice. Posle toga, rešenje je dostupno. Sloboda se nazire.
Autorka je prof. srpskog jezika i književnosti iz Šapca