Деца одгојена уз екране чезну за правом слободом.
Невероватно је колико грешимо. Без проблема ћемо осмогодишњака пустити да игра Роблокс, где је апсолутно незаштићено од утицаја и комуникације са потпуним странцима, али ћемо истим тим осмогодишњацима забранити да сами оду у школу или се без надзора играју у паркићу.
Нећете се сигурно изненадити ако вам кажемо да приближно 75 посто деце узраста од 9 до 12 година редовно проводи време на можда најпопуларнијој апликацији за онлајн игре – Роблокс. Саме игре можда не би биле баш толики проблем (премда ни то није без значаја), да деца у Роблоксу не могу да комуницирају са пријатељима, па чак и са странцима. Родитељи обаве понеки разговор, објасне опасности и верују да су завршили посао. Оставе дете у дигиталном свету. Само.
С друге стране – парадокс. Већина деце у истраживању које је спровео са својим тимом чувени психолог Џон Хејдт, каже да им уопште није дозвољено да буду напољу у јавности без одрасле особе. Мање од половине деце узраста 8 и 9 година је икад отишло у продавницу само.
Шта деца заправо желе
И управо су то врсте слобода за којима су деца рекла да чезну. Питали су их да одаберу омиљени начин провођења времена са пријатељима и дали им три опције: неструктурирану игру попут кошарке и истраживања са другарима у крају, учешће у активностима које организују одрасли попут мало лиге и балета, или дружење онлајн. Ево шта су рекли.
Како бисте радије проводили време са пријатељима?
– 45% – Слободна игра (лично)
– 30% – Организована активност (лично)
– 25% – Онлајн активност
Деца желе да се друже лично, без екрана или надзора. Међутим, пошто толико родитеља ограничава њихову могућност социјализације у стварном свету самостално, деца прибегавају једином што им омогућава дружење без одраслих који их надгледају: њиховим телефонима.
Парадокс родитељских страхова
Од почетка 21. века, родитељи су све забринутији да ће боравак ван куће, а без надзора, изложити њихову децу опасности. У једној недавној анкети, родитеље су питали шта мисле да би се десило ако би се двоје 10-годишњака играло у локалном парку без присуства одраслих. Скоро 60 посто је мислило да би се деца вероватно повредила. Половина је мислила да би вероватно била отета.
Ове интуиције се ни приближно не поклапају са стварношћу.
Цена претеране заштите
Родитељи најбоље познају крај у ком живе и на њима је да донесу рационалну процену. Међутим, неретко су склони да ризик прецене. Без слободе у стварном свету, деца не добијају прилику да развију компетентност, самопоуздање и способност решавања свакодневних проблема. И не само то, самосталан боравак у природи или на игралишту значи и боље ментално здравље детета.
Заробљена генерација
Деца живе на задњем седишту родитељских аутомобила – возимо их, остављамо, долазимо по њих и помажемо им много више него што је потребно. Како се њихова независност смањивала, тако су стрес и депресија расли.
Деца ће увек имати више слободног времена него што га ви имате да их надгледате. И уместо да им кажемо идите напоље, нађите друштво за игру, ми их усмеравамо у виртуелни свет.
Деца одгојена уз екране жуде за правом слободом. Као да су носталгична за светом који никад нису познали. Ако родитељи заиста желе да њихова деца оставе телефоне, потребно је да отворе друга врата. Скоро три четвртине деце у нашем истраживању се сложило са изјавом: „Проводио бих мање времена онлајн кад би било више пријатеља у мом суседству са којима могу да се играм.“
Ма колико се велике компаније трудиле, вештачка интелигенција никад неће испунити најдубље жеље деце. Чак и ова генерација дигиталних урођеника још увек чезне за оним што је имала већина њихових родитеља: време са пријатељима, без одраслих.
Данашња деца ЖЕЛЕ да проведу своје детињство у стварном свету. Вратимо им га.