Увођење ђачке кухиње са бесплатним оброцима за ученике представља хуману и савремену иницијативу која у многим школама света успешно доприноси здрављу, исхрани и свакодневном благостању деце. Не ради се само о доручку или ужини – кувана јела могу обезбедити редован и нутритивно потпун оброк, посебно за ученике који код куће не добијају довољно пажње у исхрани.
Међутим, као и свака добра идеја, њен успех зависи од организације. Уколико се недовољно размишља о практичним аспектима, иницијатива се може претворити у оптерећење – пре свега за наставнике. У неким школама, наставницима се поставља захтев да дежурају у трпезарији док ученици једу, а понекад и да им помажу да исеку храну, ако су у нижим разредима, уз образложење да је то део 40-часовне радне недеље.
Овакво решење намеће више питања. Наставници нису гувернанте, дадиље или кувари – њихов основни посао је образовање и васпитање ученика. Дежурство у трпезарији које подразумева активну помоћ у исхрани или сервирање прелази оквир наставничког посла и није у складу са законским описом њихових обавеза. Чак и када је улога наставника ограничена на надзор дисциплине, остаје проблем: наставник проводи време у трпезарији без права на оброк, што му, такође, одузима тренутке потребне за ваљану припрему наставе и часова. Уза све то, прилично је непријатна ситуација у којој наставник стоји у трпезарији поред ученика који једу, без права да и сам седне за сто и поједе свој оброк.
Што се тиче припреме хране, најбоља варијанта је да се она спрема у самом објекту школе. Ако то није могуће, добра је опција да се припрема у истом граду. Довођење хране из суседног града, удаљеног 30 километара, или још даље, може негативно утицати на њен квалитет јер захтева накнадно загревање, што умањује нутритивну вредност и укус оброка.
Најпрактичније и најправедније решење је да школа запосли довољно особља за трпезарију – сервирке и помоћне раднике који ће обезбедити ред, хигијену и сигурност ученика. Наставници могу бити присутни само као привремена подршка у функцији надзора, без директног ангажовања у храни, дежурању и сервирању. Тако се штите права наставника, обезбеђује безбедна и ефикасна организација оброка и чува квалитет наставе.
Суштина је у томе да добра идеја – као што је ђачка кухиња са бесплатним оброцима – неће бити успешна ако се не обезбеди одговарајућа логистика, квалитет хране и јасна подела задатака. Наставници треба да остану наставници; свака организација која их претвара у хранитеље или гувернанте ризикује да једну добру иницијативу претвори у проблем за све укључене. Добро осмишљена ђачка кухиња може бити модел хуманости и модерне школе, али само ако се поштују стручност наставника, њихове стварне професионалне обавезе и права ученика на квалитетан и сигуран оброк.
Милан Станковић