„Само ви журите, трчите на прво звоно, чекају вас деца жељна знања (хахаха)”

мај 15, 2019

„Е, драги моји, ја сам своје за данас открекетала!“ рече Нада након што се стровалила у столицу у зборници. Била је уморна, изнурена, иако је имала само прва два часа.

„Ако сама за себе кажеш да крекећеш, шта ли ти кажу ђаци“ шалио се Јован.

„Пусти ме дођавола, молим те! Ја одох кући, а вама осталима нек’ је са срећом!“

„Благо теби. Ја гиљам још четири!“ закукала је Олгица. „Плаче ми се кад помислим. Сад имам двочас са осмим три, то ми је робија! Само кад их видим није ми добро!“

„Ух, они су језиви! Можеш да дубиш на трепавицама, и ништа! Ем што ништа не уче, ем што су неваспитани и дрски, па лепо мука да те ухвати кад имаш час у том одељењу!“ гунђала је Вишња. „Ја сам код њих у прве клупе ставила Мирковића, Распоповићку и ону малу Николов, и радим са њима, а ови остали нека дивљају! Немам ја више живаца за њих!“

„Е, браво! Ја сам решио да радим само са децом која хоће да раде! Овим осталима ћу дати двојке, не пада ми на памет да губим време и живце на њих. У сваком одељењу имаш двоје-троје са којима може да се ради, а остали ништа!“ рече Раде.

„Ја некако не могу“, огласила се Миа. „Ја се трудим да укључим и те тупсоне, па бар нешто да их научим. Ако успе да направи кућицу од картона, и то је нешто!“

Раде је потапша по рамену. „Много си ти још млада. Тако сам се и ја ломио на почетку, и ради, пиши, цртај, изигравај мајмуна, и ништа! Сећаш се, Мишо, кад смо почели, а? Сад више немам снаге за то!“ Миша са сетним изразом лица, климну главом. „Какве смо само будале били… Бар да нас је неко ценио… Ништа!“

„Али, нама нико није обећао да ћемо имати само вредну и добру децу, зар не? Мислим, тако је било и кад сам ја ишла у школу, није баш да смо уживали да учимо, али ето, ја сасвим солидно говорим немачки, а учила сам само у школи, али зато енглески ни да бекнем. Значи, ипак је и до професора…“ покушавала је Миа да одбрани свој став.

„Добро, добро… Ти ради како ти мислиш, а ја ти кажем како јесте.“ Раде се увек нервирао у разговору са тврдоглавима. „Шта да радиш ако дете неће да учи. Неће и тачка. И сад ти треба да умреш за сваког трута, који ће после да дође и да пита зашто тројка! Хоће, молим те, четири!“

„Па, не дате му ни три, а камоли четири“, рече Миа.

„Аха, да, како да не! Па после дођу родитељи, па припрете, па Министарство, новинари, читаво чудо. Баш ћу ја да се секирам. Ма, има да дам петице свима, и да поподне идем на пецање мирне главе! Видео бих те ја да предајеш нешто где има да се учи, а не техничко!“ рече Раде.
Миа осети да јој образи горе. „Није питање да ли се учи или се не учи, ја мислим да не треба да ми бирамо децу са којом радимо. Добили смо децу какву смо добили, и сад…“

„Ма, наравно, па ћемо да умремо и простремо се да би сваки морон нешто научио. Хаха… Не иде то тако!“

„Ма, наравно, Раде, схватиће она сама, само чекај да је видиш за коју годину! Баш ћу да се кидам за децу о којој ни родитељи не брину!“ зачу се Сенка. „Дошла ми мама оног Петровића из петог четири да ми мудрује како она, ето, ради са њим, и брине, и да пита како он то увек код мене има тројку! Па, мислим се нешто, жено, а како бринеш? Људи мисле да, ако седну са дететом кад учи, и ако долазе на отворена врата, то значи да, молим те, БРИНУ!“. Сека подиже руке и преврну очима, да нагласи сав бесмисао такве идеје. „Ја јој кажем, ’Наравно, дивно, само Ви брините’, нећу са будалом да се расправљам, а мислим си своје…“

„А, шта је заправо, ’права’ или ’добра’ брига о деци?“ укључи се психолог Марко. „И, како ћемо знати који родитељ је ’добро’ бринуо, а који је бринуо, али то није било ’добро’, у ствари, када ћемо то сазнати? Можда се покаже да деца о којој родитељи не брину на начин који ми очекујемо испадну, на пример, самосталнија, успешнија… Не тврдим, само питам, ето шта је, Сенка, за тебе та исправна брига?“

„Јааао, немој сад да ми филозофираш, молим те ко Бога! Уосталом, види се по детету. Ја сам са својим сином и радила, и пратила, и проверавала… Кад дође кући, прво се раде обавезе, онда може игра. И, ево га сад ређа десетке на факултету, сви одушевљени како је васпитан и паметан и… Ето, то је добра брига! Џаба ти све приче како бринеш ако ти је дете неваспитано! Ето, једноставно, хоћу да видим резултате, добре резултате те бриге, и знаћу да радиш праву ствар! Кад ми тако неки дебил прође и не поздрави ме на ходнику, дође ми да му завалим шамарчину!“ Сенка је ошамарила замишљеног ученика испред себе.

„Ја кад ми тако прође приђем њему и кажем ’Добар даааан’, па да видиш како се посрами!“ рече Драгана.

„Ух, могу мислити! Заболе га и за тебе и за твоје ’добар дан’!“ рече Нада.

„Па, добро, није баш тако, ево ја сам их сад извео на такмичење хорова, и добили смо прво место, и стварно смо лепо радили. Та иста деца ван часова су онако, симпатична, и отворена, и…“

„Јао, Јоване, више ти и твоје прво место. Волела бих ја да предајеш физику као ја, па да те видим. Умела бих и ја да машем рукама и пуштам им музику и много велика ствар!“ разбеснела се Ружа. „Наравно да ће да буду симпатични кад дођу да певају и, молим те лепо, да се клате у ритму музике. До мога! Много важно! Знаш како ја треба да их припремам за такмичење?! Има, с опроштењем, дупе да ми се стврдне од седења и вежбања и задатака, и они као овце, опет ништа! Ма, само се нервирам, нећу ни да причам!“ Ружа у бесу тресну збирком задатака о сто.

„У реду, ја само машем рукама, разумео сам, али само да ти кажем, ја сам месец и по дана остајао сваког дана после часова по сат или два и радио, то јест, махао рукама! И знаш ко је долазио? Ти, како их ви овде зовете, тупсони, кретени и дебили. Ето, можда не могу да науче географију или француски, али могу да певају, и зар није то поента, извући из свакога оно што он може?! Најлакше је тако – овај неће да ради, баш ме брига, овај неваспитан, нећу да се нервирам… Што онда уопште долазиш на посао, да те питам?“ Јован је поцрвенео од беса.
„И сама се то питам! Да пружим руку на улици, зарадила бих ове паре! И више! Је л’ мени у уговору пише да ја треба да васпитавам туђу децу? Не пише! Ако их родитељи не васпитавају, што бих се ја кидала? Имају сви своје жеље, поздраве и честитке, и ја то све треба да испратим, и опет нису задовољни!“ беснела је Ружа.

„Не, него је боље да не урадиш ништа, и опет нису задовољни, само си ти одморна и мирна, је л’ тако?“ рече Јован.

„Немој сад да си такав! Ја се трудим и радим, и дајем све од себе, али кад не вреди! Дошла мама оне Таре из седмог четири да прича како, забога, њој мало теже иде читање, па да обратим пажњу, да је питам усмено и шта ти ја знам. Па да, ја ћу тако за сваког посебан метод, овај не чита, онај не пише, овај не говори… Па, шта сам ја овде? И логопед, и психолог, и педагог, и психијатар??“ Ружа је остајала без даха.

„Брига ме, бре, схваташ?“

„И, шта си јој рекла?“

„Шта сам рекла? Ништа, и нећу ништа никад ни да кажем! Има да ћутим и радим своје.“

„Па, шта онда хоћеш? Да не пробаш ништа, не урадиш ништа, него овде да бесниш и кукаш? Онда боље узми новине и читај на часу, и дај деци да преписују лекције или да играју подморнице, и мирна Босна!“ љутито рече Јован.

„Па, то и радим кад ми прекипи, да знаш!“ одговори Ружа.

„Мени су они, и тако блентави, некако слатки“, опет се укључи Миа. „Ето, она Ристић Ивана, или Ивона, не знам, плава она мала из петог један, увек је мусава и флекава, она је наређала шест кечева код мене, и не зна да бекне! Не уме тестерицу да стави у рам, а камоли да нешто исече. Али опет, то је дете, ко зна у којим условима живи, што би рекла моја мама, ’Међу толиком децом сигурно има неко које родитељи везују за радијатор’, и ја често о томе мислим. Немамо ми појма како та деца живе, коме је отац алкохоличар, кога туку, кога злостављају…“

„А ко гледа наше проблеме?“ упита Сенка. „Да ли се неко од те себичне дечурлије и њихових ’брижних’ родитеља пита како је мени кад дођем кући? Да ли је мени све потаман? Заболе их! А ја ћу да се кидам и фантазирам шта коме од њих фали. Ма, дај, молим те! Мука ми је од свега! Ништа их не занима, немају интересовања, глупљи данас него јуче!“

„А искрено, која су твоја интересовања?“ упита Марко. Сенка га погледа отворених уста. „Не мислим на тебе као тебе, него интересовања свих нас. На пример, ви пре десет година, и ви данас. Да ли видите велику разлику, да ли је неко, рецимо, научио неки језик, неку нову вештину, или нешто велико урадио, постигао…?“

„Па, кад да учим језике, ’леба ти, Марко?“ урлала је Нада. „Кад завршим часове, морам да пишем припреме, па дневник, па ово-оно… И дођем кући као издуван балон. И баш тад ћу да седнем и учим језик. Шта причаш, мајке ти?“

„Добро, али видиш, то очекујеш од деце, коју називаш дебилима, или како већ. Реално, наше радно време је краће…“ покушао је Марко да одговори, али га Сенка прекиде. „Него у канцеларијама. Та прича је давно позната, чујем је сваког дана од мужа. А он, лепо, у сред радног времена, те ручак, те телефон, те ово, те оно, па хоћеш годишњи одмор у октобру, марту, мају, кад ти воља… А ја не могу, да извинеш, да одем у WC кад ме потера кад сам на часу!“

„Види, кад смо већ код телефона, деца ми рекоше на одељенској да многи наставници причају телефоном на часу, мислим, ја сам рекао да не верујем, али интимно верујем, тако да…“ провоцирао је Јован.

„А ти, као, никад не причаш и не јављаш се, и не куцкаш поруке, и ништа, је л’ да?“ одговори Нада.

„Па, веровала или не, никад!“ одбруси Јован.

„Аха, како да не! Кад те ћерка зове за време часа, не јавиш се, је л’ тако, или жена кад те зове, ти ништа, а?“

„Мени је, ако ме баш питаш, телефон искључен за време часа!“ рече Јован.

Наставници се грохотом насмејаше „Да, да“ смејали су се. „Па, да, не може да се прича телефоном и пушта Бетовен у исто време хахахахах“ добацивали су.

„Па, Јованов предмет је најозбиљнији у школи, нема ту телефона, разумете?“

„Немој, молим те, ипак ту деца певају хахахахаах“

„Чекајте, сад треба да ме је срамота што не причам телефоном на часу?“ упита Јован.

„Па, ево и ја ћу да признам, и ја искључим телефон кад почне час, и укључим га кад се час заврши“, рече Миа.

„А, па да, видиш какве ми раднике имамо, а не џабалебароши као ми!“ цинично рече Сенка.

„Не мислим ја да је ико џабалебарош, него не могу детету да кажем да не прича телефоном или да не куцка поруке током часа, ако то исто радим и ја, и зато…“

„Види, Миа, питала бих ја децу да ли су твоји часови баш тако бајни као што их ти представљаш. Ја кад прођем поред твоје учионице, чујем само хаос!“ одбруси Нада.

„Хаос? Код мене хаос? Ја не знам када и како хаос, можда само кад имам групни рад, па док размештају клупе, али…“ правдала се Миа.

„Не, не, знаш ти добро, немој сад… Никакав групни рад, него увек и стално! Тотални хаос. И ти ћеш нама, који смо овде више него што ти имаш година, да делиш лекције и савете!“

„Нисам хтела да…“ покушала је Миа.

„Колеге, немојте се сад још и посвађати“, смиривао је Марко.

„Шта посвађати? Нико се не свађа, само кажем. Много је лако да се мудрује овде, а после уђе у учионицу и не ради ништа! А овде, наставник за пожелети!“ Нада је гестикулирала имитирајући Мију.

У том часу се зачу звоно.

„Таман, што би рекла деца, Звонко Спасић! Да се не покољемо зубима. Ја одох да машем рукама! Видимо се!“ рече Јован и изађе из зборнице. Миа је кренула за њим без речи, бесна и повређена.

„Само ви журите, трчите на прво звоно, чекају вас деца жељна знања хахахаха“ добаци за њима Нада. „Довиђења, друштво, уживајте! Одох ја кући.“

„Хајде да поручимо кафе код теткице, ми који нисмо тако савесни као Јован или мала Миа, ми каснимо на час!“ рече Сенка и позва телефоном теткицу Дивну. „Две кафе за мене и Ружу, љубим те!“

„Мени чај, молим те!“ рече Ружа.

„Извини, за Ружу чај… Нана?“ Ружа климну главом. „Може нана.“ Сенка се окрену Ружи. „Седи мало. Шта има ново код тебе, пусти ове приче о школи…“

Аутор: Маја Бугарчић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама