Učionice u kojima se čita Andrićeva pripovetka „Aska i vuk“ često deluju kao da nisu pripremljene za sve slojeve teksta koji, pod prividom jednostavne pripovetke, skriva duboku misaonu strukturu. Ova priča, naizgled šarmantna basna o jagnjetu koje se spase plesom, zapravo je i složena parabola o umetnosti, strahu, lepoti i moralnom iskušenju. Da se tekst pravilno sagleda, potrebno je menjati metod čitanja u skladu sa intelektualnom zrelošću učenika i studenata: od elementarnih lekcija o dobru i zlu u šestom razredu, do složene analize umetnosti kao ontološkog iskustva na studijama književnosti.
„Aska i vuk“ u osnovnoj školi: bajka o hrabrosti i lepoti koja spasava
U šestom razredu, gde se pripovetka prvi put obrađuje, cilj svakako neće biti otkrivanje svih simboličkih nivoa, već oblikovanje moralne i estetske osetljivosti. Deca najpre uočavaju kontrast između ovčice Aske, nežnog bića koje tek stupa u svet, i vuka, oličenja surove prirode i nagona. U tom uzrastu, Andrićeva priča može se čitati kao univerzalna pouka o tome da:
– znanje, veština i kreativnost mogu biti način suočavanja sa strahom,
– umetnost poseduje moć da „omekša“ i „ublaži“ čak i iskonsku surovost,
– hrabrost nije odsustvo straha, nego njegovo prevazilaženje.
U školskom čitanju, naglašava se i struktura basne sa bajkovitim tonom: likovi su jasno polarizovani, moralna pouka je vidljiva, a pripovedač vodi čitaoca (ipak dramatičnom linijom) od pretnje do spasenja. Umetnički čin – Askina igra – prvi put se predstavlja kao oruđe humanizacije surovog sveta.
U srednjoj školi: otvaranje alegorijskog sloja i Andrić kao pripovedač krize
U srednjoj školi, tumačenje se produbljuje. Andrićeve pripovetke čitaju se u kontekstu celokupnog stvaralaštva našeg nobelovca, te se „Aska i vuk“ više ne posmatra kao izolovan fenomen, već kao narativ ukorenjen u poetici straha, neizvesnosti i odbrane dostojanstva. U tom periodu učenici već mogu razumeti alegorijski potencijal priče:
– vuk više nije samo životinja, nego metafora istorijskih sila koje surovo pritiskaju pojedinca;
– Aska postaje simbol umetnika koji jedino stvaranjem, igrom i disciplinovanom tehnikom može odložiti ili pobediti ono što je veće, tamnije, moćnije od njega.
Učenici se uvode u ideju da se umetnost, umesto kao luksuz, pojavljuje kao mehanizam preživljavanja, kao forma otpora. Misao — umetnost produžava život — u ovom kontekstu dobija gotovo egzistencijalnu težinu.
Posmatrajući je u sklopu drugih Andrićevih pripovesti, čitaoci uočavaju tematske paralele: „Prokleta avlija“, „Most na Žepi“, „Pismo iz 1920.“… U svima njima susrećemo isti Andrićev motiv: pojedinac u sudaru sa silama koje ga prevazilaze, i njegov pokušaj da sačuva unutrašnju slobodu.
Naravno, ovde ostaje i pitanje žanrovskog određenja pripovetke. Po mnogo čemu, „Aska i vuk“ deluje kao basna: životinje misle i delaju kao ljudi, a celokupna radnja vodi ka jasnoj moralnoj i estetskoj pouci – iako ona, u skladu sa Andrićevim stilom, nije naglašena u formi sentence. Međutim, basne su po pravilu sažete, kompoziciono zbijene, ogoljene od digresija, dok je Andrićeva pripovetka razgranata, narativno razvijena i stilski bogata, te se ne može svesti na kratku didaktičku formu.
Sa druge strane, priča nije ni bajka u užem smislu: u njoj (ako se zanemari to što se životinje ponašaju kao ljudi) nema čudesnih bića, magijskih intervencija ni natprirodnih sila koje određuju sudbinu likova.
Najpreciznije je, stoga, razumeti „Asku i vuka“ kao basnu proširene strukture, odnosno kao hibridnu alegorijsku pripovetku koja spaja basnoliku antromorfizaciju sa ozbiljnošću, širinom i filozofskom refleksijom karakterističnom za Andrićevu prozu. Upravo u toj kombinaciji jednostavne narativne matrice i dubinske misaone slojevitosti leži trajna snaga ove pripovetke i njena sposobnost da bude čitana na svim nivoima obrazovanja – od osnovnoškolskog do univerzitetskog.
Na studijama književnosti: „Aska i vuk“ kao misaona parabola o umetnosti u totalitarnim vremenima
Na akademskom nivou tumačenje ulazi u filozofsku sferu. Priča tada može da se sagledava u odnosu na Andrićev životopis i na njegova razmišljanja o mestu umetnosti u istoriji.
Autobiografska senka nad tekstom
Andrić je nekoliko puta bio u poziciji Aske:
– kao mladić, uhapšen posle Sarajevskog atentata, u opasnosti od smrtne kazne;
– kao diplomata u Nemačkoj neposredno pred najveći totalitarni lom XX veka;
– kao intelektualac u okupiranom Beogradu, kada odbija da potpiše Apel 100;
– kao pisac posle rata, u godinama kada su mnogi predratni diplomati i umetnici nestajali pod optužbama za „reakcionarstvo“, često bez ijednog istinskog greha.
U svim tim fazama, Andrić je bio prinuđen da bude Aska: da se, metaforički posmatrano, brani umetnošću, radom, mirom, disciplinovanom i „tihom“ snagom stvaranja.
Alegorija o umetniku u vremenu opasnosti
Na univerzitetskom nivou može se otvoriti i poređenje sa drugim delima u kojima se umetnik nalazi pred „vukom“ istorije. Ovaj motiv ima svoje paralele:
– na primer u Šostakovičevom (čuveni ruski kompozitor) ponižavajućem položaju pred Staljinom, o kome piše Džulijan Barns u romanu „Šum vremena“;
– u sudbinama mnogih modernih umetnika koji su bili primorani da biraju između kompromisa i rizika; zapravo da budu „ketmani“ – izraz koji nalazimo kod Borislava Pekića, a koji je preuzet iz persijske tradicije
– u filozofskim raspravama o duhovnoj snazi umetnosti u epohama nasilja.
„Aska i vuk“ tako postaje parabola o tragičnoj geometriji totalitarnih vremena: umetnik je bačen pred bezumni nagon sile, ali njegova umetnost — ako je apsolutno precizna i istinita — može razoružati i ono što izgleda „nerazoruživo“.
Ontološki aspekt: lepota kao događaj istine
Najdublji nivo čitanja jeste shvatanje Askine igre kao događaja istine u hajdegerovskom smislu: u času kada se vuk zaustavlja pred igrom, svet se otvara u novom svetlu, a brutalnost biva odložena estetskim čudom. Andrić time, možda nesvesno, dodiruje večito pitanje:
Može li umetnost odložiti nasilje?
Ili bar: može li ga učiniti manje sigurnim u sebe?
Askina lepa, očaravajuća, magična, hipnotišuća igra postaje čin transformacije bića — i njenog i vukovog. U tom času, umetnost je istovremeno otpor, molitva i oblik čuvene andrićevske „tihe hrabrosti“.
Zašto priča „Aska i vuk“ mora biti čitana na više nivoa
Andrićeva pripovetka, iako relativno kratka i prividno jednostavna, nosi strukturu univerzalne parabole koja prevazilazi žanr basne ili bajke. U osnovnoj školi, ona uči decu vrednostima plemenitosti i kreativnosti; u srednjoj školi otvara put razumevanju alegorije i Andrićevih pogleda na umetnost; na fakultetu postaje misaona platforma za promišljanje odnosa umetnosti i istorijskog nasilja.
Naposletku, „Aska i vuk“ nas podseća da je umetnost često poslednja, ali i najčistija odbrana ljudskog dostojanstva. Askina igra je Andrićeva vera da lepota može, makar za trenutak, zaustaviti vuka — i da se u tom trenutku otkriva, u isto vreme, i snaga umetnosti, i istina o čoveku.
Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti