Мотив Божића у књижевности јавља се као снажан културни и етички оквир у коме се преламају односи између појединца, заједнице и друштвених вредности. Празник, смештен у тачно одређени тренутак године, омогућава концентрисано сагледавање људских поступака, избора и одговорности, јер у себи обједињује породични, друштвени и симболични поредак. Управо због тога божићни мотив у књижевним текстовима често преузима функцију вредносног средишта приповедања, а не остаје на нивоу календарског или обредног обележја.
Различите књижевне традиције развијају тај мотив у складу са сопственим културним обрасцима. У англосаксонској књижевности Божић постаје погодно место за моралну параболу и друштвену критику, док у српској књижевности задржава снажну везу са ритуалом, породичним континуитетом и социјалном стварношћу. Упоредно читање ових модела отвара простор за дубље разумевање начина на који књижевност користи празник као средство етичког промишљања и вредносног усмеравања приповедања.
Чарлс Дикенс: Божић као морална драма друштва
У Дикенсовој „Божићној причи (песми)“ божићна ноћ постаје позорница целовите моралне драме. Прича прати Ебенезера Скруџа, имућног, али друштвено изолованог трговца, који током Бадње ноћи пролази кроз низ сусрета са духовима Божића прошлог, садашњег и будућег. Ти сусрети реконструишу његов животни пут, осветљавају последице понашања и указују на могући исход таквог животног става. Наратив је организован као низ јасно структуираних епизода, у којима се приватна биографија главног јунака преплиће са социјалном сликом викторијанског Лондона.
Божић код Дикенса добија функцију моралног средишта приче. Празник окупља породицу, обнавља везе међу људима и подсећа на друштвену одговорност према слабијима. Скруџов преображај одвија се у складу са логиком параболе: искуство саосећања води ка промени понашања, а лична етичка одлука добија јавну потврду кроз конкретне поступке. Дикенс тиме повезује приватну савест и друштвени поредак, користећи Божић као тренутак у коме такво повезивање делује природно и уверљиво.
Скруџов случај нас подсећа да похлепа, себичност и грабеж који игноришу судбине других могу донети привремено богатство, али не и истинску срећу нити морално испуњење. У савременом свету, где су стицање, инстант успех и лични интерес често стављени изнад било какве емпатије и солидарности, ова прича снажно поручује да истинска вредност живота лежи, између осталог, и у саосећању, одговорности и спремности да се бринемо о другима – јер само тако појединац и друштво могу да напредују у складу са људским вредностима.
О. Хенри: Божић као интимни етички гест
О. Хенри у причи „Дар мудраца“ бира другачију перспективу. Радња је сведена на неколико сати у животу младог брачног пара, Деле и Џима, који се припремају за Божић са готово симболичном количином новца. Обоје доносе одлуку да продају оно што им је најдрагоценије како би једно другом купили поклон: Дела продаје косу да би купила ланац за Џимов сат, док Џим продаје сат да би купио чешљеве за Делину косу. Исход размене производи ироничан обрт који открива суштинску вредност њиховог односа.
У овом тексту Божић се појављује као оквир за етички гест. Фокус је усмерен на чин даривања, на спремност на жртву и на интимни однос двоје људи. Иронија, карактеристична за О. Хенрија, усмерава пажњу ка вредносном језгру приче: смисао празника налази се у односу међу људима, а не у материјалном исходу размене. Божић овде делује тихо, без друштвеног захвата, али са снажним етичким набојем.
Бора Станковић: Божић као ритуал и социјална истина
У приповеци „Наш Божић“ Бора Станковић полази од реалности патријархалне породице обележене сиромаштвом и губитком. Божићни обичаји заузимају централно место у структури текста: уношење бадњака, слама по поду, породично окупљање. Ритуал ствара осећај реда и континуитета, али истовремено истиче тежину животних околности. Дете које преузима улогу главе куће постаје носилац одговорности која превазилази његов узраст.
Код Станковића Божић доноси јасноћу социјалне слике. Празник омогућава да се у пуној мери сагледа однос између сиромаштва, достојанства и породичне солидарности. Емоција је уздржана, без наглашеног патоса, а приповедање усредсређено на унутрашњи доживљај и тишину свакодневног напора. Божић потврђује трајање заједнице, али и цену тог трајања, смештајући личну судбину у шири друштвени контекст.
Заједнички мотив, различити приступи и поетике
Упоредно посматрани, ови текстови показују како се исти празник може користити за различите књижевне циљеве. Дикенс гради моралну параболу са јасном друштвеном поруком, О. Хенри обликује интимну причу о жртви и љубави, док Станковић кроз ритуал осветљава социјалну реалност и породичну одговорност. Божић у сва три случаја служи као вредносни оквир који омогућава продубљено сагледавање људских односа, потврђујући његову трајну књижевну важност.
Божић у српској књижевности
У ширем контексту божићног искуства у српској књижевности јасно се уочава једна особена линија која се, уместо на спектакл, орнаментику или фантастични имагинаријум, ослања на тишину, трајање и унутрашњу сабраност. Божић у овом културном кругу обликује се као време предаха од тешког живота и као повратак ономе што се доживљава као неупитна вредност. Празник се, дакле, не мери обиљем, већ миром који доноси и смислом који обнавља.
У таквом разумевању Божић се везује за веру која се носи као лично и породично наслеђе, често у околностима историјске и социјалне угрожености. Хришћански симбол крста, схваћен као знак истрајности и духовног отпора, постаје средишње обележје празника. Сведочанство о тој дубокој укорењености вере налазимо и у историјском искуству: цркве које су у временима потчињености грађене у дубини земље, када нису могле да се уздигну у висину, потврђују трајање духовног простора и онда када је јавни био ускраћен.
Божићни ритуал, присутан и у граду и на селу, додатно учвршћује ову слику. У средишту тог искуства стоји отац породице који, често у оскудици и суровој зими, одлази у шуму по бадњак. Тај чин носи симболику одговорности, жртве и континуитета, а природни елементи празника – храстово грање, лишће, ватра и пуцкетање сувих цепаница – обликују аутентични звучни и визуелни пејзаж Божића. Уместо јелке и украса, појављују се знаци природе, трајности и тихе светлости.
Српска божићна приповетка, у том смислу, израста из блискости и сећања. Мотиви често потичу из детињства, из породичне традиције или из колективног памћења које се преноси кроз генерације. Ове приче нису увек „слатке“, али поседују снажан емотивни и етички набој. Оне учвршћују осећај припадности, продубљују разумевање и повезују лично искуство са ширим културним коренима, чинећи да се индивидуална судбина сагледава као део дугог трајања.
У том простору настаје богата и разнолика традиција божићног писања, којој, поред већ поменутог Борисава Станковића, припадају и Исидора Секулић, Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Милош Црњански, Вељко Петровић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац, Иво Ћипико, Момчило Настасијевић, Милорад Павић… Различити по поетици и времену, они потврђују заједничко уверење да Божић поседује способност да обогати, осветли, „загреје“ људско искуство, без обзира на историјски тренутак, друштвени положај или личну судбину.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора
