Почетак примене вештачке интелигенције у естонским школама од јануара 2026. отвара ново поглавље у европској образовној историји. У средишту реформе налази се „сократски модел АИ“ – осмишљен тако да не испоручује готове одговоре, већ да одговара питањима, подстицајима и контрааргументима који приморавају ученике на трајни дијалог – баш по узору на сократску методу. Отварајући дилеме, он их усмерава ка вишим нивоима когнитивног развоја.
У визији министарке образовања Естоније Кристине Калас, представљаној на RMIT универзитету у Аустралији крајем новембра 2025, овај модел снажно проширује педагошку моћ наставника: вештачка интелигенција прати темпо ученика, пружа персонализоване изазове и подстиче интелектуалну дисциплину, док наставник остаје ауторитет који обликује вредности, одлучује о приоритетима и усмерава развој сваког разреда. Естонија на овај начин спаја напредну технологију и традиционално високо поштовање учитељске професије – спој који негде у свету није тако чест.
Почетком 2024. Министарство просвете основало је Савет за вештачку интелигенцију, окупљајући развојне психологе, неуро научнике, истраживаче мозга и стручњаке за образовање. Њихов задатак био је да осмисле стратегију која користи вештачку интелигенцију тако да јача когнитивне способности вишег реда у школама, а не да их потискује. Резултат је амбициозна иницијатива на нивоу целог система: AI Leap Foundation – јавно-приватна фондација, финансирана 50 одсто од Министарства и 50 одсто из приватних донација, претежно из технолошког сектора.
Естонија је, такође, договорила специјалну лиценцу за прилагођену верзију ChatGPT-a (OpenAI) и Gemini-ja (Google).
Министарка Калас у једном је била изричита: кључна варијабла није то коју верзију АИ ученици користе код куће – генеричка апликација на телефону биће им надохват руке – већ то како наставници преобликују процес учења у учионици.
Програм обухвата око 30 000 средњошколаца и 5 000 наставника. Обука наставника почела је у августу 2025, а већ овог месеца, дакле у јануару 2026, сви средњошколци добиће индивидуалне лиценце за коришћење ових алата у свим предметима – од математике до музике и уметности.
Два истраживачка тима – један из неуронаука, један из образовања – пратиће програм почев од јануара ове године. Проучаваће како ученици заиста користе АИ, које стратегије учења примењују и како су мотивација и дубинско учење погођени.
Паралелно се развијају и нови испити за 2027. који ће мерити аналитичко, систематско и мишљење вишег реда, уз традиционално предметно знање. Жели се доказ да AI Leap стварно мења когницију, а не само реторику.
Овако постављен концепт АИ у школама, тврде креатори, подстиче унутрашњу мотивацију ученика, радну навику и способност самосталног решавања проблема. Ученик постепено прелази на сложеније задатке, учи да аргументује, анализира и повезује знања; тиме вештачка интелигенција, у естонском приступу, постаје механизам за стварање интелектуалне издржљивости. Министарка Калас тај процес описује као „померање прага могућег“, где технологија служи развоју, а труд постаје централна категорија образовног искуства.
Естонија овај искорак гради на стабилним педагошким темељима. Њени ученици постигли су најбоље резултате од свих европских земаља на последњем ПИСА тестирању, и то у све три области – математици, науци и читању. Реч је о култури дубоко укорењеног образовања – друштву које вековима инвестира у школе, учитеље и академске амбиције деце. У таквој традицији наставник ужива висок професионални углед, што обликује и филозофију рада: он има аутономију, развија сопствене методе, управља наставним процесом без сувишних административних оптерећења и у потпуности је посвећен ученицима. Естонска школа функционише као заједница стручних, мотивисаних и добро организованих професионалаца.
Естонски наставни план и програм искључује минимализам. Очекује се да ученици раде много, да се родитељи укључе, а да школе негују амбицију уместо релативизације напора. Постоји отворена друштвена претпоставка да се људски капацитет развија и да се труд исплати.
У Естонији национални стандарди прописују јасно шта ученик треба да зна, али не прописују како наставник треба да предаје. Калас је то сажела у једноставну формулу: превише регулације претвара наставника у чиновника. Естонија је избегла замку хиперадминистрирања, остављајући наставницима оно што им припада – ауторитет стручњака у учионици.
Сви ученици пролазе кроз девет година заједничког основног образовања, без издвајања најбољих, циљ је подизање целе популације на висок ниво. Школска мрежа је различита – од великих градских школа до малих сеоских – али квалитет не осцилује драстично.
Управо такав приступ објашњава изванредне резултате на ПИСА тестирањима. Ти резултати произлазе из културе високих очекивања и доследног, вредног рада. Ученици од најранијег узраста расту са уверењем да је знање стратешка предност, а школа институционални стуб друштва. Зато се свакој генерацији постављају амбициозни стандарди – они се природно подразумевају.
Један од кључних ослонаца система јесте снажно предшколско образовање. Сва деца у школу улазе већ формирана, социјализована и расположена за учење. Предшколске установе у Естонији делују као центри раног развоја где се негује радозналост, емоционална стабилност и отвореност према знању. Тиме се већ у почетној фази поставља темељ каснијим резултатима на међународним тестовима. То објашњава парадокс који фасцинира многе: естонска деца у формалну школу улазе са седам година, а до петнаесте престижу вршњаке из већих и богатијих држава који у у школу полазе раније.
Естонија подржава праведност и разноврсност у образовању. Систем је организован тако да сваки ученик има приступ квалитетним условима, добро обученим наставницима и јасним стандардима. Разлике између ученика умањују се дугорочним стратегијама које спајају социјалну осетљивост и академску захтевност. Разноврсност се развија као друштвено богатство, у оквиру заједничких, високих критеријума.
Овако конципиран образовни модел, у комбинацији са иновацијом у виду сократске АИ, издваја Естонију као земљу која спаја традицију и будућност. Министарка Калас је тада у свом говору истакла да технологија има пун смисао само у друштву које зна шта очекује од школе: мотивисане ученике, аутономне наставнике, стабилне и праведне институције. У таквом контексту вештачка интелигенција постаје снажан инструмент развоја.
Естонија тиме потврђује да је суштина образовног успеха у јасној визији – визији која технологију поставља у службу знања, а знање у центар друштвеног напретка.
Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора
