Низ предавања, стотине радионица и небројено много разговора са наставницима, родитељима и децом у више од 100 школа обавила је др Ана Мирковић, психолошкиња, оснивачица Института за дигиталне комуникације и вероватно најпознатији борац за подизање свести о значају безбедности на интернету.
Све то део је одговорне кампање коју је покренула компанија А1, баш да би подигла свест о значају безбедне употребе интернета, а нарочито код деце.
Део ове кампање је платформа #BoljiOnline, интернет простор који је ризница корисног садржаја, текстова и савета баш на тему – како да будемо БОЉИ онлајн. Свесни да су оператер ког млади најчешће бирају, у А1 одлучили су да се према најважнијем делу популације поставе одговорно, едукујући их на њиховом путу кроз дигитални свет.
Данас, на Дан безбедног интернета, са др Аном Мирковић разговарамо управо о томе – о одговорности одраслих за децу у дигиталном простору и о томе какав би наш приступ заправо требало да буде.
Кад би могла да унесе ЈЕДНУ промену у дигитални простор, Мирковић каже да би то дефинитвно било померање фокуса са профита на добробит детета.
”Дигитални простор је углавном дизајниран тако да што дуже задржи пажњу корисника, а деца су у тако постављеном простору – најрањивија. Деца конзумирају садржаје у раном узрасту, без критичког размишљања, а алгоритми фаворизују екстремне емоције, брз и агресиван садржај, поређење и сталну потребу за потврдом.” – објашњава наша саговорница.
Волела би, додаје, да се дечји дигитални простор гради у складу са развојним потребама детета, да су садржаји стимулативни, подстичу развој, да се информације презентују споријим ритмом, да се води рачуна о заштити приватности и механизмима који подстичу учење, сарадњу и емпатију, а не такмичење и изложеност насиљу.
Ипак, Ана Мирковић истиче да код деце и младих постоји одређени помак у разумевању дигиталног света и његових специфичности.
”После разговора с децом и родитељима из више од 100 школа широм Србије, одговорно тврдим да деца данас знају више него раније, али то не значи да су самим тим и заштићенија. Они препознају појмове попут дигиталног насиља, знају шта је grooming, свесни су колико се лако може постати жртва насиља, примећују, а све чешће и реагују на непримерене садржаје, знају много о злоупотреби података, али им често недостаје емоционални капацитет да се са тим ситуацијама носе.” – упозорава Мирковић.
Деца су свеснија опасности, али и даље не умеју увек да препознају где је граница, шта је шала, а шта насиље, нити коме да се обрате када им је тешко. Управо зато едукација мора бити континуирана и усмерена не само на правила, већ и на оснаживање – да дете зна да није слабо ако тражи помоћ и да није само.
На питање где родитељи најчешће греше, Мирковић одговара да је можда највећа грешка то што верују да је ”дигитални свет неки тамо виртуелан и нестваран свет, да све што се тамо дешава није важно и да је ирелевантно за психу детета”.
Такође, истиче она, често мисле да деца не треба да проводе време у том дигиталном свету, а ако су већ тамо, знаће сама да се снађу јер су дигитално вешта.
”Родитељи заправо често мешају техничку спретност са емоционалном зрелошћу. Дете може савршено да користи апликације, а да истовремено нема капацитет да се избори са одбацивањем, притиском групе и понижавањем у дигиталном свету.” – објашњава наша саговорница.
Као другу највећу грешку она наводи одсуство разговора, углавном једносмерну комуникација која се своди на, често, неадекватне савете, на контролу и забране.
”Деци је потребан однос поверења, а не надзора. Када знају да могу да кажу шта им се дешава без страха од казне, много је већа шанса да ће се обратити одраслима када се нађу у проблему.” – каже за наш портал психолошкиња др Ана Мирковић.
О вршњачком насиљу у дигиталном свету и Вајбер групама као неконтролисаној арени
Мирковић указује да постоји доста простора за рад када причамо о освешћивању вршњачког насиља. Вајбер и друге групе доживљавамо као безазлене, као платформу за брзу размену информација међу школским другарима. Међутим, управо ту се дешава велики део дигиталног насиља – искључивање, исмевање, јавно прозивање, пасивна агресија, притисак групе, дељење врло непримерених садржаја.
”Важно је да научимо да разликујемо конфликт од насиља. Размирица представља релативну равноправност и могућност да се конфликт реши. Насиље подразумева понављање, неравноправност моћи и намеру да се неко повреди и понизи. Ако једно дете пати, мења животне навике, стално ћути, повлачи се или се плаши – то није дечија свађа, већ озбиљан сигнал за реакцију.” – тврди она.
Какве поруке шаљемо деци сопственим понашањем и на које мале гестове треба да обратимо пажњу?
Деца нас посматрају много пажљивије него што мислимо, упозорава наша саговорница. Копирају наше гестове, усвајају обрасце којих ни ми сами нисмо свесни.
”Ако разговарам с вама држећи телефон у руци, чак и угашен, ја шаљем поруку да је нешто друго потенцијално важније од особе испред мене. Ако је прво што урадим кад седнем с пријатељима – то да ставим телефон на сто, шаљем сигнал да је моја пажња расплинута, да је телефон у фокусу моје пажње.” – открива Мирковић.
Истиче да те мале ствари имају огромну моћ.
”Начин на који одлажемо телефон, да ли слушамо без прекидања, да ли смо присутни у разговору – све то деца примете, на то реагују, такво понашање опонашају. Зато је једна од најважнијих порука коју можемо да им пошаљемо управо: Ти си ми важан/важна, овде сам за тебе, твој говор ми је непроцењиво битан, слушам те, разумем те.” – закључује она.
Компанија А1 и Ана Мирковић предано раде на оснаживању родитеља, наставника и деце да се у интернет простору осећају безбедно, да буду сигурни и да разумеју шта заправо значи бити #BoljiOnline. Можда је др Мирковић већ постила вашу школу, можда ће тек доћи, али до тада, пратите портал www.boljionline, послушајте савете који су тамо доступни у изобиљу и изведите дете на прави (дигитални) пут.
