Складна породица, а растрзано и неприлагођено дете. Како је то могуће?

21 јуна, 2022

Пуно је стручних и других текстова написано на тему сексуалног, физичког и емоционалног злостављања детета од стране родитеља. И, свима нама су више него познате сурове последице оваквог малтретмана. Међутим, да ли је насилна породична клима увек и искључиво одговорна за дечји „измењен развој“? Да ли једино у тој крајње извитопереној атмосфери деца израстају у емоционално нестабилне, несигурне и крхке oдрасле?

Све чешће ми на психотерапијске сеансе долазе тинејџери или „деца“ у својим раним 20-им, који су на први поглед имали пристојно детињство. Живели су у целовитим породицама, мајка и отац су били у љубави и узајамно се поштовали, деца су добијала довољно љубави, пажње и сигурности. Једном речју, задовољена је форма „довољно доброг родитељства“.

Шта онда ове младе одрасле доводи на психотерапију?

Они долазе на терапију веома растрзани, узнемирени, потиштени, често анксиозни, изјављују да имају паничне нападе, изражено ниско самопоуздање, лоше прилагођавање, несанице, муке са апетитом, а кад-тад се и самоповређују. Без обзира на манифестације, које како видимо могу бити разне, основни мотив доласка је разјашњење дилеме: одселити се од куће или остати?

И наравно, природно је да се терапеут запита зашто је за тако младу особу одлазак од куће тако неодложна, горућа ствар, ако су описи детињства, одрастања и родитељских фигура сасвим регуларни. Шта се ту дешава па је толико неподношљиво, узимајући у обзир да и 10 година старији клијенти још увек безбрижно седе у родитељском гнезду? Друго питање које се спонтано намеће је зашто је одлазак од куће чак важнији него рад на сузбијању описаних симптома? Зар је бити код куће гори крст него имати анксиозност, паничне нападе, повређивати се?

Када се зађе дубље у породичне односе и интеракције међу члановима уочава се један сличан образац. Иако деци не мањка љубави, мањка им један градивни елемент који још снажније утиче на формирање идентитета, а то је прихватање.

Можемо рећи да између ма којих родитеља и ма које деце увек постоји генерацијски јаз. Логично је да су се вредности са протоком 30 година измениле. Родитељи покушавају да васпитају своју децу ослањајући се на „застареле“ вредности, а деца хрле да се уклопе и усвоје нове. Оптимално разрешење овога је наћи се на пола пута, што значи бити обострано попустљив, разумевати и прихватити другачије тачке гледишта. Већини родитеља и малишана ово пође за руком, пре или касније. Међутим, има и оних случајева где су ове перспективе непремостиве, а последице таквог одрастања по живот детета несагледиве и погубне.

Ово су вољена, пажена деца, деца која расту у пријатној атмосфери, њих нико не малтретира, не гледају, нити су изложени насиљу било које врсте, АЛИ… Њихови родитељи имају сасвим јасну, круту и прилично идеализовану представу тога какви би они требало да буду када порасту. А то значи тако много тога – не излазити касно, не стављати пирсинг, не ићи на журке, дружити се са добрим ђацима, учити, облачити се пристојно, имати примерену фризуру, итд. Њихова листа пуна је императива, прилично је дуга и искључива. Ако било шта са листе дете не испуни, онда није по родитељским мерилима и није добро дете.

Дакле, ситуација је таква да те привидно нико не дира (бар не отворено), али си на ливади препуној нагазних мина и ако неку згазиш експлодираћеш. Цена коју мораш да платиш за своју слободу, индивидуалност и аутентичност је критика, омаловажавање и неприхватање.

Дилема је велика: бити добро дете или бити вршњачки прилагођен?

Или да будем још егзактнија: бити неприхваћен или бити неприхваћен? Шта год да одабереш, у нечије стандарде се нећеш уклопити! Родитељске, вршњачке или сопствене. Ако не радиш оно што од тебе очекују, осетићеш стид, јер је стид емоција која се дефинише као осећај непоклапања себе са оним што други људи очекују да будеш. Ако изневериш сопствене стандарде и занемарујеш своје потребе, осетићеш кривицу, јер је кривица емоција које се дефинише као одступање од сопствене слике о себи.

Хронично разапета између кривице и стида као јединих алтернатива, ова деца немају другу шансу до да постану несигурна, бојажљива, анксиозна и све остало. Изградња њиховог идентитета је дубоко уздрмана и практично не могу да дају одговор на оно фундаментално питање: Ко сам ја?

Ако се и усуде да одговоре и да сагледају шта у ствари желе да раде и буду у животу, суочавају се са двоструким одбацивањем – више нису ни огледало друштва, нити родитељски одраз, већ нешто треће што нико не разуме, нити прихвата. Неслободни да изаберу себе, ови млади људи постају бегунци од куће, бегунци у другу реалност (путем конзумирања алкохола и психоактивних супстанци), властити џелати који се самокажњавају…

Драги родитељи, није довољно само да волите, пазите и штитите своју децу. Докле год не прихватате да деца нису ваш продужени Селф, она неће бити срећна на путу самоостварења. Она нису ви, она су они!

~ Тек када почнете гледати своју децу као „довољно добру децу“ и сами ћете постати „довољно добри родитељи“. ~

Аутор: Мсц Леонора Павлица, психотерапеут

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама