У тишини манастира Високи Дечани, тамо где се мирис тамјана меша са полутамом средњег века, стоји један камени капетан времена. Реч је о краљевском трону, вероватно једином оригиналном средњовековном владарском престолу који је преживео све олује балканске историје и дочекао наше дане.
Зашто је овај трон посебан?
Замислите време када су цркве биле и државне палате. Краљ Стефан Урош III, познатији као Дечански, имао је јасну визију: на овом трону током службе сме да седи само владар. Чак ни највиши црквени великодостојници нису имали ту привилегију. Међутим, историја уме да буде сурова режисерка. Ктитор Дечана страдао је 1331. године, пре него што је манастир потпуно завршен. Тако је први који је сео на престо био његов син, моћни цар Душан Силни.
Додир модерне историје
Трон није остао само у магли 14. века. На њему су седели готово сви српски владари који су успели да посете ову светињу кроз векове. Последњи међу њима био је краљ Александар I Карађорђевић.
Када је 1924. године дошао у Дечане, трон је за њега посебно припремљен: додат му је црвени плишани наслон са белим двоглавим орлом. Док је краљ потписивао књигу гостију, камено постоље старо шест векова подсећало је све присутне да круне пролазе, али Дечани остају.
Јесте ли знали? Уз трон се везује и легенда о „заветним свећама”. Прича се да их је кнегиња Милица, неутешна након Косовског боја, оставила манастиру уз строг налог: да их запали само онај владар који поново ослободи ове крајеве. На тај пламен се чекало више од пола миленијума!
Камен који памти
Данас, овај трон није само музејски експонат. Он је спој средњовековне строге геометрије, плиша из доба Југославије и вечне легенде. Док стојите испред њега, лако је замислити витезове у оклопима и краљеве са крунама који су баш са тог места посматрали исту ову лепоту коју ми видимо данас.
Све пролази, али дечански камен не мрда.
Аутор: Александра Козул