У најранијем узрасту деца слепо верују родитељима, али како сазревају траже „јаче“ аргументе за захтеве и правила. Управо у тим објашњењима јесте и кључ поверења, јер уколико их лажете, не испуњавате обећања и не слушате их, никада вам неће веровати.
Препустите детету неке одлуке чак и када је сасвим мало
Дечје поверење није нешто што се подразумева самом чињеницом да сте родитељи, оно се гради, стиче, развија временом. До поласка у школу родитељи су деци једини модели на основу којих они стичу слику о свету и окружењу и због тога су им апсолутни узори. Деца верују мами и тати, сматрају да су они свемогући, да све знају и да су увек у праву. Због тога не преиспитују родитељске одлуке, иако често због њих негодују, већ их прихватају као најбоља и једина решења.
Међутим, са одрастањем и сазревањем, деца почињу да траже аргументе за одређене одлуке и желе да оправдате своје захтеве и правила. Управо у тим објашњењима је и кључ стицања поверења, јер уколико их изневерите, преварите или слажете, деца вам неће веровати, а однос ће бити све компликованији и тежи.
Ипак, немојте занемарити ни период када су деца сасвим мала, јер је управо стицање поверења у родитеље у том раном развојном стадијуму одлучујуће за каснији однос.
Због тога психолози наглашавају важност константног односа са дететом.
То значи да не одступате много од устаљених начина васпитања и времена које проводите са дететом, чак и када је породица у „ванредним“ ситуацијама.
То значи да дете не сме да трпи уколико, на пример, родитељи имају несугласице, уколико је стигла нова беба, или се догађа нешто што није обично.
Деца у таквим ситуацијама могу да се осете запостављено, заборављено и занемарено, што је сигуран пут да престану да вам верују.
А одрастањем дечје потребе су све сложеније, оно тражи више времена, комплексније одговоре на питања и другачији начин комуникације.
Због тога је важно да пратите своје дете и да му „дозволите“ да одраста. Уколико се са школским дететом понашате као да је предшколац, врло лако можете да изгубите његово поверење.
Познати психолог и аналитичар Ерик Ериксон верује да постоји осам фаза развоја током животног циклуса. Прва је тзв. „основно поверење“, које траје током прве године живота. То значи да мајка, испуњавајући основне дететове потребе, стиче његово поверење, односно дете схвата релације и чињеницу да ће му мајка помоћи да буде сито, суво, задовољно.
Када је мајка брижна, спремна да одговори на све дечје потребе, дете развија и самоповерење, односно постаје сигурно у своје могућности. Што је мајка посвећенија, то је однос чвршћи и нежнији. На „основно поверење“ одрастањем се надограђује оно „право“, које родитељи морају да заслуже, посвећеношћу и искреним односом према малишанима.
Сигуран начин да у томе успете је да покажете детету да може да вам верује тако што ћете увек бити ту за њега. Можете и говорити, објашњавати шта поверење значи, али оно се најбоље стиче делима. Психолози тврде да су дечје главице као сунђери и да упијају оно што се око њих догађа. Због тога их ниједан разговор неће убедити да вам верују ако својим делима то и не докажете. То првенствено значи да сте доследни и да никада не обећавате оно што не можете да испуните. Ако му кажете, на пример, да ћете га поподне извести напоље или да ћете доћи на његову приредбу у вртићу, то обавезно и урадите. Када испуните обећање никада немојте да инсистирате на томе и да наглашавате како сте због тога жртвовали своје време.
Покажите да сте достојни поверења. Разговарајте са дететом равноправно, делите са њим дневне догађаје, наравно, уз прилагођен речник и објашњења. Не прекидајте малишане када вам нешто причају и покажите им да их слушате.
Немојте само испитивати, критиковати и проверавати дете. Уколико сте саговорник који води само монолог, ако стално преиспитујете дечје одлуке и не верујете му, створићете лош однос и послати поруку да није довољно вредно, паметно, вољено.
А то ствара несигурну личност која нема са ким да подели оно што преживљава. Обраћајте пажњу на оно што дете прича и никада му се немојте подсмевати. Јер, без обзира на то колико вам се неки његов проблем или недоумица чине смешним, то је за њега важно и значајно.
Увек похвалите дете када је успешно. Тиме ћете допринети развоју његовог самопоуздања и показати му да пратите оно што ради. То ће код детета створити осећај сигурности, блискости и поверења. Циљ васпитања, није послушно дете. Важно је да научи како треба да се понаша, али исто тако и да размишља својом главом и заузме став када му нешто не одговара. Пасивно слушање ауторитета доводи само до проблема и не гради поверење. Увек хвалите дете када је ту, јер свака похвала или награда губи смисао ако онај кога хвалите није присутан.
Претерана контрола је, такође, сигуран пут да изазовете неповерење свог детета. Стално испитивање, инсистирање на објашњењима и „шпијунирање“ дете неће протумачити као знак забринутости, већ неповерења. Чак и када дете погреши, важно је да зна да му верујете и да та једна грешка није нарушила однос и љубав коју може добити у кући. Препустите детету неке одлуке чак и када је сасвим мало, јер ће тако постајати самостално и знаће да му верујете. Дозвољавајући му да понешто само одлучи или реши показујете да цените његово мишљење и да се оно „важи“ у породици.
Деца су јако поносна када испуне родитељска очекивања, осећају се прихваћено и вољено са свим својим манама и врлинама. Уколико дете има притисак да увек мора да буде савршено и да не сме да греши, створићете код њега само осећај страха. Таква деца одрастају са великим теретом да нису довољно добра што је погубно за развој самопоуздања.
Немојте очекивати превише, нити своје амбиције преносити на дете. И никада не одустајте од стварања поверења између вас и детета, јер ће вас малишани сигурно разочарати неким поступком или речима. То је део одрастања и сасвим је у реду.
Током читавог живота постојаће трзавице и искушења, дете ће пролазити кроз различите фазе, комуникација ће се мењати, али када једном успоставите однос поверења, научићете дете да вам верује, пружићете му сигурност да је породица његово уточиште. Она треба да буде место на којем ће увек бити прихваћено, заштићено, склоњено од свих невоља и разочарања са којим ће се сусретати ван дома.
Са друге стране, када верујете детету и ви ћете бити мирнији, способнији да му помогнете и спремнији да подржите његове одлуке, јер ћете знати да је способно да се снађе у различитим околностима.