Деца имају право на слободно време, учешће у културним и уметничким активностима, одмор, релаксацију и игру на начин који је у складу са њиховим годинама. Међутим, важност игре за развој и учење деце је често потцењена од стране одраслих зато што:
– имају уско схватање игре
– сматрају да је игра само за рекреацију
– игноришу важност игре за развој и учење, сматрајући да је игра губљење времена Игра није губљење времена.
Она утиче на физички и моторички развој деце, когнитивни развој, развој језичких спсобности, социо-емотивни развој, а има позитиван утицај на здравље деце. Игра се такође мозе користити у терапеутске сврхе.
ВАЖНОСТ ИГРЕ ЗА РАЗВОЈ ДЕТЕТА
Физички и моторички развој подразумева висину, тежину, изглед, као и развој фине и грубе моторике. Деца се као бебе слободно играју са ручицама и ножицама, касније почињу да ходају, да се пењу, успостављају равнотежу тела, копају, гурају, манипулишу предметима. Цртање, сликање, шкрабање утиче на развој фине моторике код деце.
Когнитивни развој код деце укључује развој појма о себи, усвајање појмова о величини, облику и усвајање боја. Деци треба допустити да слободно истражују околину и предмете. На тај начин им се омогућава развој осећаја достигнућа и самосталности. Треба им допустити да понављају неку активност све док не савладају у потпуности одређену вештину и способност.
У пољу когнитивног развоја, игром се развијају разне способности: мерење, процењивање, балансирање, спацијалне способности, реверзибилност, логичке класификације…
Социо-емотивни развој укључује развијање односа, као и развој понашања и социјалних вештина због којих ће деца бити прихваћена у школи и друштву.
Игре у првим годинама живота су самосталне. Деца уче да буду креативна и да се забављају сама за себе.
Касније, када деца мало поодрасту, карактеристична је врста паралелних игара. Деца користе сличне играчке, играју се на сличан начин, али одвојено, нема сарадње. Деца тако могу видети како се друга деца играју и то опонашати. Ове игре омогућавају деци да схвате да свако функционише посебно, одвојено, да свако има своје идеје и начине игре.
Након паралелних игара имамо сарадничке игре у којима деца сарађују, причају о ономе шта раде, деле играчке и постављају питања једни другима. Ове игре уче децу да деле и да воде разговор.
И на крају имамо кооперативне игре где деца ступају у интеракцију са заједничким циљем, деца уче да сарађују, развијају одговорност, уче да поштују правила и друге. Активности као што су певање, причање прича, игре глуме и слично, омогућавају деци боље познавање својих осећања а и осецања других.
Развој језичких способности се одвија кроз језичке игре, игре у групи, загонетке и слично. Игра помаже деци са емоционалним проблемима и проблемима у понашању. Игре са луткама, моделирање глине, сликање прстима олакшава деци да упознају себе и превазиђу проблеме.
ЗА ИГРУ НИСУ ПОТРЕБНЕ СКУПЕ ИГРАЧКЕ
Деца која долазе из сиромашних породица немају пуно играчака, али их проналазе у свом окружењу. Као примере можемо навести децу која свирају на фрули направљеној од обичног дрвета, децу која се играју каменчићима, канапима, гумама, разним играма за које нису потребне скупе играчке. Заправо, често скупе играчке блокирају развој маште код деце, зато што су “завршене”, дете нема шта да им дода. Обична кутија може да буде кућа, ауто, пегла, торта… све што дете пожели да она буде. Играчка која је направљена у облику пегле, потпуно налик на пеглу, деци не оставља простор да својом маштом од ње направе нешто друго.
У производњи играчака, треба водити рачуна да играчке буде безбедне и да имају едукативну вредност за дете, да не буду скупе и да буду безопасне за децу. Образовне институције требају препознати важност игре и таква схватања ширити међу родитељима и наставницима, требају охрабрити креативност и њено испољавање без обзира на социоекономски статус, пол, веру, нацију, препознати таленте и охрабривати их.
Родитељи и наставници требају наћи времена за игру са децом, бринути о сигурности деце током игре, научити децу да се играју са јефтиним и лако доступним материјалом, охрабривати креативну игру пре него стереотипну, помоћи деци да се изборе за здраву равнотежу између игре и учења.
Код игре је потребно избегавати следеће :
– не наметати деци стандарде одраслих
– не подсећати децу увек да требају чувати бојице, бојанке, свеске и сл.
– не постављати ригидна правила, не ограничавати децу и њихову слободу, не кочити креативност и оригиналност
– разбијати стереотипе попут оних да се само дечаци играју лоптом а девојчице луткицама
-не исказивати негативне ставове према дечјој игри сматрајући је губљењем времена
-не користити монотоне фразе при похваљивању детета