Мада сам поборник праћења савремених технологија, као и њихове сврсисходне примене у образовању, понекад ухватим себе како размишљам као Бен Џонсон, чији текст желим да поделим са вама. Мада је већина мојих ученика на интернет прикључена као на инфузију, са тешком муком успевам да, бар у траговима, извучем из свега тога некакву корист за њих. Уместо да технологије користимо као бржи и лакши начин за претраживање и скупљање корисних информација и стицање знања, оне чешће учествују као ометачи уместо уместо као подстрекачи у процесу учења. Моје ђаке најчешће „смара“ та такозвана „корисна“ употреба интернета. Замислите шта се све може пропустити на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру, док они губе своје драгоцено време радећи неко истраживање или наставни пројекат за професора!
Наравно, не желим да се вратим табли, креди и графоскопу, као што помену Бен Џонсон (а сумњам да то и он сам жели), само се питам шта то није у реду са школом данас… Можда неко од вас има одговор.
Читао сам књигу Најпаметнија деца на свету, Аманде Рипли и нисам могао да се не запитам како би наше школе изгледале данас, да смо били принуђени да предајемо без технологије (укључујући и апарате за копирање). Она описује три школска система, у Јужној Кореји, Финској и Пољској, лишена технологије коју ми, наставници у САД, схватамо здраво за готово, и истражује како то да, посебно у области математике и наука, њихови најбољи ученици, са огромном разликом, надмашују наше најбоље ученике. Слажем се са премисама њене књиге: разлику чине добра настава и висока очекивања, а технологија је шлаг на торти. Бојим се да смо дошли до тачке када наши ученици проводе више времена користећи технологију и мање времена посвећују стварном учењу.
Можда не постоји апликација за то…
Да, знам, постоје и други фактори који доприносе болјим резултатима на ПИСА тестовима (Програм фор Интернатионал Студент Ассессмент/Програм за интернационалну процену знања ученика) у тим земљама – дужи школски дан; напредни програми у настави наука и математике у тим землјама почињу раније, већ у основној школи, а не средњој као у САД; имућнији родителји у Кореји за своју децу плаћају и додатно подучавање, хагwон, на приватним часовима, који трају до десет часова увече, па и дуже, што значи да радни дан корејских ученика траје чак и до 14 сати (прим. прев.); тамо има мање активности у којима нема суштинског учења, као што је спорт, електронска комуникација од куће или апликације за курсеве посредством рачунара; мање је учења заснованог на уско усмереним плановима и програмима…
И поред тога што се све те ствари у поменутим државама контролишу, њихови најбољи и најпаметнији ученици надмашују наше. Да, знам, неки би могли питати: „А по коју цену?“ Али то је још једна тема о којој можемо разговарати касније. Оно на шта ја цилјам је да је учење наших ученика тако разводњено обилним изворима информација и приступом свим врстама знања и учења, да они више и нису баш импресионирани учењем. Једини изазов који се ставлја пред њих у САД су матура и поздравни говор након тога, па чак и онда прилично тешко долазимо до најважнијих ствари. (više…)