Шта је ЕQ, колико је битан и како га унапредити?
Књига Емоционална интелигенција, Лоренса Е. Шапира, заснована је на истраживању које је обављено на универзитетима, болницама, саветовалиштима, као год и на искуствима досадашње науке која третира овај осетљиви проблем.
Термин емоционална интелигенција први пут су употребили 1990. психолози Питер Саловеј са Харварда и Џон Мајер са Универзитета Њу Хемшир. Био је коришћен уа описивање емоционалних особина које се чине значајним за успех: емпатија, изражавање и разумевање осећања, контролисање темперамента, самосталност, прилагодљивост, омиљеност, решавање проблема разговором, упорност, љубазност, нежност, поштовање. У јавност је овај концепт увео Данијел Гоулман 1995. бестселером Емоционална интелигенција. Исте ЕQ особине које су важне у васпитавању деце, важне су касније на радном месту или у браку, у ствари, важне су и у самоћи кад се разрачунавамо са својим психичким енергијама које често није једноставно каналисати. ИQ је много лакше измерити него ЕQ. Векслерова скала интелигенције мери и вербалне и невербалне способности, укључујући памћење, речник, разумевање, решавање проблема, апстрактно мишљење, перцепцију, обраду информација и визуелно-моторне вештине. Општи фактор интелигенције, овако измерен, сматра се стабилним после доби детета од 6 година. ЕQ је нејаснија категорија и егзактно ју је тешко ухватити, али без обзира на то ЕQ јесте концепт од изузетног значаја. Саловеј и Мајер су ЕQ дефинисали као способност праћења својих и туђих емоција. Иако не можемо измерити степен самопоуздања, емпатичности или брижности око другог, врло лако ћемо запазити ова својства (или њихово одсуство) у својој деци и наслутити њихов немали значај. Често међу политичким вођама можемо препознати прворазредну интелигенцију и другоразредни темперамент и обрнуто. Ретки су на јавној сцени људи са идеалним односом карактерних и интелектуалних особина, а и кад се појаве, испостави се да су одвећ ваљани за друштво које им није дорасло… Оно што је екстремно важно јесте чињеница да је ЕQ много мање генетички предиспонирана од ИQ-а. То родитељима и образовном особљу пружа могућност да посредују тамо где је природа била шкрта. У последње време од, рецимо, пола века учињено је много на опамећивању деце, ИQ се повећала прогресијом Флиновог ефекта, али ако ЕQ меримо менталним здрављем и другим социолошком статистиком, можемо запазити да се данашња деца налазе у много горем положају од претходних генерација. Друштвене промене су неминовне, темпо живота јесте убрзан, сведоци смо технолошке револуције интернета који је убрзао комуникацију до неслућених размера, ипак ми и даље можемо да урадимо пуно тога, можемо да васпитањем обликујемо срећан, здрав и креативан нараштај. Шапиро каже да је кључ у промени неуроанатомије мозга. Шта то значи?
Како функционише мозак?
Постоји кортекс (често га именују и неокортексом) и режни систем задужен за емоцију. Најкраће речено, њихова кооперативност одређује ЕQ. Кортекс, дословно мисаона капа, дебљине око 3 мм, обмотава велике церебралне хемисфере мозга, карактеристика је првенствено људских јединки и представља наш еволутивни профит у трговини са временом. То је мисаони део мозга, помаже нам да имамо увид у своја осећања, да их (и осећања и увиде) анализирамо и профилтрирамо у неки логични ред. Режни систем, о којем се често говори као о емоционалном делу мозга, лежи дубоко у цербралним хемисферама и регулише емоције и пориве. То је језгро мозга које реагује брже и силовитије. Овај систем укњучује и хипокампус где се одиграва емоционално учење и где су смештена емоционална сећања, и амигдалу која се сматра емоционалним контролним центром. Постоје специфичне емоционалне функције делова мозга, али њихова интеракција, у ствари, одређује емоционалну интелигенцију. Кортекс нам омогућава да проценимо наше емоције и инстинкте и да одреагујемо у складу са друштвеним контекстом у сваком смислу. Џејмс Каган, психолог са Харварда, развио је теорију да темперамент детета одражава специфично урођено емоционално коло у мозгу. Наиме, бојажљиво дете рађа се са амигдалом која се лако побуђује, вероватно због наслеђене предиспозиције и, ако се неуропутеви између амигдале и кортекса не развијају, имаћемо друштвено инхибирано, стидљиво, фобично дете. Претерано осетљив емоционални мозак се, међутим, може смирити и заслугу за то ће имати васпитање. Каган сматра да се може буквално променити то коло унутар мозга. Претерано заштитнички став према детету, онемогући ће му да кроз тешкоће створи неуропутеве до свог кортекса. Непрестално излагање тешкоћама и изазовима (наравно, у развојним границама), може створити изузетно међудејство менталних енергија. Нпр. децу морамо учити не само ишчитавању емотивних порука кроз говор, тј. вербализовању емоција, него и говору тела, погледа, израза лица, тона гласа, енергичности става и сл. Рањиву децу не треба претерано штитити, него им дозволити да покрену своје механизме (и одговорности) у филтрацији стреса. Такође, непрестално хваљење и подршка може да штете, уместо да користе, ако се не везују за објективне успехе или за овладавање неких одређених вештина наше деце тј. ученика. ЕQ, као и ИQ, има своје развојне одреднице. До седме године деца верују у своје способности, а тек између 8. и 12. године стичу реалистичнији увид у то шта стварно могу, а шта не, и шта могу постићи већим или мањим напором. Схватање да напор може да надокнади способности, постаје критичан фактор у васпитању деце. Стога, ако награђујемо напор много више него успех, наша деца могу развити добре радне навике и друге вештине везане за рад и тренд који је ставио знак једнакости између унутрашњег задовољства и друштвеног успеха довести коначно у питање. Коначно, ако нагласимо и само један аспект емотивне интелигенције, ефектом грудве коју ваљамо по снегу, ствари ће се мењати на боље и ЕQ ће расти.
Кључна реч је одговорност
Постоје 3 општа родитељска стила: дикататорски, благи и аторитативни родитељ. Деца из диктаторских породица имају најнижи степен самопоштовања у поређењу са децом из породица друга два типа. Благи родитељи су одвећ попустљиви, пасивни кад треба да се постави ограничење и узврати на непослушност, јер очито немају јасне циљеве. Ауторитативни родитељ успева да доведе у равнотежу јасна ограничења са интимном породичном атмосфером. Родитељи који имају ауторитет дају смернице, али не намећу круту дисциплину, објашњавају своје поступке и дозвољавају деци да имају утицаја на доношење важних одлука, уважавају самосталност своје деце, али и захтевају висок стандард одговорности према породици, друговима, широј заједници. Кључна реч је: одговорност. Студије показују да деца оваквих родитеља имају висок степен ЕQ, самоуверена су, самостална, маштовита, прилагодљива и омиљена. Наравно, углавном су родитељи мешавина ова наведена три типа, у неким аспектима строги, у неким благи. Које су онда стратегије да се заузме оптимални став према детету? Погледајмо:
Позитивно старање
Позитивно старање је давање емоционалне подршке детету на начин који оно јасно препознаје и претпоставља активно учешће у емотивном животу детета. Отворен и брижан однос према детету има дугорочан ефекат на развијање позитивне слике детета о себи, на успешно ношење са проблемима, и, нећете веровати, на његово физичко и ментално здравље! Др Расел Беркли, један од водећих стручњака за проблеме поремећаја пажње ученика, препоручује да се родитељи позабаве својом децом барем 20 минута дневно и да за то специјално време створе опуштену атмосферу ентузијазма и уважавања, што подразумева да се дете похвали за примерно понашање, али да се избегава ласкање (Ти градиш заиста велику кулу! Не: Ти најбоље градиш куле! Направио си највећу кулу! и сл.); да се учествује у активностима игре и да се пропрате (опишу) емоције детета, ма какве оне биле (Изгледа да ти се баш свиђа што се она двојица рву! Ниси љут, изгледа да баш уживаш!); да се не постављају питања и не издају наређења.
Позитивна дисциплина
Много је тежа од позитивног старања. Она почива на неколиким принципима: (више…)