Што сам бивао старији, све мање су ме испуњавала ситна задовољства која ми је живот пружао и све јасније сам схватао где треба тражити праве изворе радости и смисла. Научио сам да бити вољен не значи ништа а да је волети све, да је способност да осећамо оно што даје вредност и лепоту нашем постојању. Где год би се на земљи појавило оно што се може назвати срећом, било је саткано од емоција. Новац није ништа, моћ није ништа. Многи имају и једно и друго, а ипак су несрећни. Лепота није ништа, видео сам лепе мушкарце и лепе жене који су били несрећни упркос својој лепоти. Ни здравље није све; свако је здрав ко се тако осећа; било је болесника пуних воље за животом коју су неговали до самог краја, и било је здравих који су венули мучени страхом од патње. Али срећа је увек била тамо где је неко умео да воли и живо за своја осећања; ако их је неговао, ако их није газио и потискивао, она су му доносила задовољство. Лепота не пружа радост ономе ко је поседује, већ оном ко уме да је воли и да јој се диви.
Има различитих осећања, али то је само привид, у суштини, она су сва – једно. И воља је, на пример, једно од њих. Али за мене је и то љубав. Срећа је љубав, само љубав. Срећан је ко уме да воли. Љубав покреће нашу душу, у њој проналази своје биће и свој живот. Срећан је, дакле, само онај ко уме да воли. Али волети и желети није исто. Љубав је жеља која је постала мудра; љубав не жели да поседује, жели само да воли. Зато је био срећан филозоф који је љубав према свету неговао у својим мислима и на тај начин увек нешто ново сазнавао. Али ја нисам био филозоф. …Све несреће овог света, па и она коју сам носио у себи, произашле су из недостатка љубави. Са тог становишта, начела Новог завета одједном су ми се учиниле истинитим и дубоким. „Док не постанете као деца“ или „Царство небеско је у вама.“
…
Прозрети свет, протумачити га и презрети, то је ствар великих мислилаца. Али, мени је једино стало до тога да волим свет, да га не презирем, да не мрзим ни свет ни себе, да на њега, на себе и на сва бића могу да гледам с љубављу, с дивљењем и са страхопоштовњем.
Чудна је љубав, чак и уметности. Љубав има моћ коју култура, интелект и критика немају; повезује оно што је удаљено и спаја оно што је различито. Савлађује време јер сваку ствар ставља у своје средиште. Само она даје сигурност, само она је увек у праву јер јој то није циљ.
Херман Хесе