Књучно је питање да ли министар свој ресор сматра кључним и да ли може одбранити своје мишљење, под условом да га има, пред премијером да просвета и наука заслужују приоритетан третман.
Влада Александра Вучића траје формално годину дана, али у ствари она постоји око три године, пошто је Александар Вучић и као први потпредседник владе (ППВ), образоване 2012, био знатно моћнији од тадашњег председника владе, односно садашњег првог потпредседника владе Ивице Дачића (њему се оно поносито ППВ уопште не пришива, чудних ли новинара).
У том смислу нема никакве разлике између Жарка Обрадовића (ко се још сећа Томислава Јовановића, који је министровао између Обрадовића и Вербића?), министра просвете у влади ППВ-а Александра Вучића, и Срђана Вербића, министра просвете у влади председника владе Александра Вучића.
Они се за свој посао ни питали нису; њима је „просвета“ последња рупа на свирали, баш као што је и Ивану Тасовцу та чудна реч „култура“ (најбоље је обе ове речи стављати под знаке навода све дотле док дотичне министре ни не занима на шта се односе). Реч је о типу личности који ужива да се зове министром; а шта ће министар урадити, то је већ питање које нико нипошто не треба постављати, јер одговор неће ни добити, па ће се без потребе разочарати.
Отуда је смешно говорити о правцу реформи или највећем успеху након три или године дана трајања владе, јер нити има икаквога правца нити има икаквога успеха; осим, наравно, ако министар Вербић и влада Србије не сматрају својим успехом чињеницу да наставницима средњих и основних школа, дарујући им просјачки штап, систематски урушавају и оно мало стандарда и угледа што досад уживаху.
Но, ваља поставити нека питања, била она и реторског карактера. Примерице, зашто се неко прихвата обављања министарске дужности, ако зна да ће у датом ресору само сузе лити (крв и зној овде не спадају)? Кључно је питање да ли министар свој ресор сматра кључним и да ли може одбранити своје мишљење, под условом да га има, пред премијером да просвета и наука заслужују приоритетан третман.
Човек се може опкладити да министар Вербић (Жарка Обрадовића и Томислава Јовановића можемо овом приликом поштедети, али већи део онога што је овде речено о Срђану Вербићу мутатис мутандис важи и за њих) сопствени ресор сматра кључним, али да уопште није тражио да се повећа најнижи проценат издвајања из БДП-а за науку у Европи.
Може бити да министар Вербић себе сматра генијалним, па мисли да ће и са овим процентом БДП-а успети да ваљано подмири потребе сироте науке и сиротих научника у сиротој Србији, али досадашње министрово делање не улива ни најмањи оптимизам.
Када је просвета у питању, штрајк наставника основних и средњих школа почео је у новембру 2014. године, а у једном броју школа траје и дан-данас. Наставници су добијали редовно плате до 19. фебруара 2015, када је влада одлучила да додатно смањи већ, њеним претходним одлукама, за десет процената умањене плате онима који се услед тог смањења и налазе у штрајку. (више…)