Просвета: Просјачки штап и урушавање стандарда

30 априла, 2015

Књучно је питање да ли министар свој ресор сматра кључним и да ли може одбранити своје мишљење, под условом да га има, пред премијером да просвета и наука заслужују приоритетан третман.
Влада Александра Вучића траје формално годину дана, али у ствари она постоји око три године, пошто је Александар Вучић и као први потпредседник владе (ППВ), образоване 2012, био знатно моћнији од тадашњег председника владе, односно садашњег првог потпредседника владе Ивице Дачића (њему се оно поносито ППВ уопште не пришива, чудних ли новинара).
Jovo Bakic, 15.03.2015. foto Marko Rupena
У том смислу нема никакве разлике између Жарка Обрадовића (ко се још сећа Томислава Јовановића, који је министровао између Обрадовића и Вербића?), министра просвете у влади ППВ-а Александра Вучића, и Срђана Вербића, министра просвете у влади председника владе Александра Вучића.
Они се за свој посао ни питали нису; њима је “просвета” последња рупа на свирали, баш као што је и Ивану Тасовцу та чудна реч “култура” (најбоље је обе ове речи стављати под знаке навода све дотле док дотичне министре ни не занима на шта се односе). Реч је о типу личности који ужива да се зове министром; а шта ће министар урадити, то је већ питање које нико нипошто не треба постављати, јер одговор неће ни добити, па ће се без потребе разочарати.
Отуда је смешно говорити о правцу реформи или највећем успеху након три или године дана трајања владе, јер нити има икаквога правца нити има икаквога успеха; осим, наравно, ако министар Вербић и влада Србије не сматрају својим успехом чињеницу да наставницима средњих и основних школа, дарујући им просјачки штап, систематски урушавају и оно мало стандарда и угледа што досад уживаху.
Но, ваља поставити нека питања, била она и реторског карактера. Примерице, зашто се неко прихвата обављања министарске дужности, ако зна да ће у датом ресору само сузе лити (крв и зној овде не спадају)? Кључно је питање да ли министар свој ресор сматра кључним и да ли може одбранити своје мишљење, под условом да га има, пред премијером да просвета и наука заслужују приоритетан третман.
Човек се може опкладити да министар Вербић (Жарка Обрадовића и Томислава Јовановића можемо овом приликом поштедети, али већи део онога што је овде речено о Срђану Вербићу мутатис мутандис важи и за њих) сопствени ресор сматра кључним, али да уопште није тражио да се повећа најнижи проценат издвајања из БДП-а за науку у Европи.
Може бити да министар Вербић себе сматра генијалним, па мисли да ће и са овим процентом БДП-а успети да ваљано подмири потребе сироте науке и сиротих научника у сиротој Србији, али досадашње министрово делање не улива ни најмањи оптимизам.
Када је просвета у питању, штрајк наставника основних и средњих школа почео је у новембру 2014. године, а у једном броју школа траје и дан-данас. Наставници су добијали редовно плате до 19. фебруара 2015, када је влада одлучила да додатно смањи већ, њеним претходним одлукама, за десет процената умањене плате онима који се услед тог смањења и налазе у штрајку.
Плата за фебруар 2015. је додатно умањена на основу дописа из Министарства просвете и науке, а посредством дискреционе одлуке директора школа. Ова дискрециона одлука значи да је директорима остављено да на основу ћеифа одлуче у којем ће проценту умањити зараду просветним радницима у штрајку.
Тако је неким штрајкачима зарада била смањена 33, некима 17, а некима пет процената, зависно од процене појединих директора. (Узгред, где је отишао тај новац, јер у плате се није могао слити? Треба ли то питати министра или директоре?) У марту су наставници у штрајку обуставили наставу током два дана, држећи осталим данима наставу у скраћеном обиму.
Па ипак, како су поручили из Министарства просвете и науке, неће бити смањења зарада штрајкачима за март (сва срећа па се правила логике у Министарству поштују). Према томе, Министарство је највероватније покушало да застраши штрајкаче претњом о смањењу зарада, ако се дрзну да наставе штрајк, што је како се чини уродило плодом, јер је већину натерало да од штрајка одустане.
Није ту у питању, другим речима, поштовање закона, већ егзистенцијално застрашивање понижених и увређених просветара. Одједаред се испоставља да министар Вербић, на први поглед изгубљен у свемиру, и није тако мутав као што изгледа. Човек уме да прети онима испод себе, али не уме да испостави захтеве онима изнад себе.
У друштвеним наукама (о којима министар има у најбољем случају рудиментарна знања, што и није тако црно ако се окружио сарадницима који немају тако тешке хендикепе, али се о томе, нажалост, не ради), таква се личност назива ауторитарном, пошто се беспоговорно повија и увија пред ауторитетом изнад ње, а без пардона гази и ломи све оне испод ње.
Срђан Вербић се изванредно уклапа у горе поменути опис. Повија се пред председником владе (србијанским кардиналом капитализма Вучићем) и ММФ-ом (глобалним капиталистичким апостолатом), а гази просветаре (њихово је царство небеско пошто се у земаљском немају чему надати) чије би интересе тобоже требало да заступа.
Министар нам не каже да ли сматра да је превасходни циљ просвете обука (низ “едукација”) бесловесне радне снаге за сналажење на тржишту рада или је то радије образовање човечне и зреле личности која ће бити способна да сама одлучи шта ће радити у животу без обзира на ћуди тржишта.
Наиме, свестрано образована личност ће и тржиште гледати тек као средство а никако не као циљ, али то владајућим неолибералима никако не улази у главу.
Шта тек рећи на министрове јавно изречене речи да се неће бавити страначким постављењима директора основних и средњих школа? А чиме ће се, несрећник, бавити ако тиме неће? Зар то није рак-рана основног и средњег образовања? Зар странке управо постављењима својих директора већ деценијама не убијају школство баш као и све остало у овој несрећној земљи? Зар није најпречи задатак министра да овом злу стане на пут?
Но, шта тек одговорити на његове тврдње да није задужен да било шта проговори о плагијатима доктората његових колега у влади или др Синише Малога, београдскога градоначелника? Личност од интегритета с таквима нити може седети у истој влади нити може давати, макар и прећутну, подршку мегаломанским политичким пројектима попут “Београда на води”.
Да ли је министар Вербић икада чуо за реч “оставка”? Можда у физици таква реч не постоји, али у политици она спасава интегритет личности, ако овај постоји.
Заиста, џабе што је писац ових редака чуо о Срђану Вербићу све најбоље од заједничких познаника и пријатеља из Петнице, јер то што је неко стручњак у својој научној области не значи да је стручан и за политику. На несрећу, министарска је функција par excellence политичка, а онај који као министар делује попут слона у стакларској радњи није најбољи избор за такву функцију, управо због закона физике (али и политике).
Свако ко хоће озбиљно да управља развојем просвете и науке у циљу правилног усмеравања и убрзавања друштвеног развоја мора да буде не само научник или професор, већ и политичар. Наиме, само политичар, који је уз то професор и научник, може другог политичара – тренутно свемоћног Александра Вучића (данас свемоћан, сутра већ немоћан) – убедити да просвета и наука заслужују приоритет, уколико Србија намерава да умакне са периферије светског капиталистичког система.
У противном, Срђан Вербић ће, баш као и његови претходници, остати тужан пример амбициозног човека који није имао појма шта је политика и у шта се упустио када је у њу ушао. На несрећу, могуће је да физичар Вербић и сарадници нису ни свесни да су у политику крочили, али то би тек потврђивало оно о чему је у овом тексту реч.
У међувремену ће наставници и ђаци трпети последице политичке нестручности још више но досад, а друштво ће систематски назадовати упркос премијеровој опседнутости пројекцијама и процентима раста бруто друштвеног производа.
Aутор је доцент на универзитету у Bеограду
Јово Бакић
Извор: vreme.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама