Како је живо у школама крајем маја и у јуну, баш лепо, као у кошници 🙂 А посебно се изненадите тиме ко вас се сетио сада на крају године од старих пријатеља, познаника, комшија, аутомеханичара … Претпостављам да свако од вас има своју анализу о крају школске године и закључивању (читај поклањању) оцена, али ево мог виђења о неким наставницима и њиховом начину рада.
Веома је важно да знамо да квалитет наставника у Србији одређује свака циљна група посебно. Карактеристике које има наставник другачије виде ученици, другачије родитељи, колеге, директори … и често је један наставник за једне веома квалитетан, док је за друге нечовек. Покушаћу да уопштим причу и да представим два карактеристична типа наставника у мају и јуну, а у трећу групу сврстаћу све остале.
Прва група су наставници: “Бог зна за 5, ја за 4, а ви за остало”. Код ових наставника је углавном половина или трећина одељења на полагању. Већ годинама су познати у школи и граду по томе што су код њих јединице стандардне оцене током године. У целом одељењу су две или три петице. На писменим задацима, од 25 ученика 20 има јединице. На одељењским већима током године стално заузимају прва места по броју јединица. То су наставници који на часовима ништа не раде, користе мобилне телефоне (не у сврху наставе), касне на часове, писмене доносе након 3-4 недеље закашњења, не држе допунску наставу, односно, држе је у мају или јуну, када директор одреагује и каже им да кад имају јединице мора да држе допунску наставу.
Родитељи и ђаци се буне, али узалуд, они лепо уписују своје часове и директор се њима не замера. Не жели да улази у сукоб са старијим колегама, увек је лакше да се снага покаже на почетницима, а ови који су већ одавно ту и који јасно кваре репутацију школе … њих не дирају. Они су срамота за наше образовање. Углавном су то они који нису остварени ван школе, који немају како да искажу себе, немају квалитет и уживају у својој репутацији строгог наставника. Односно, они мисле да су строги, што и није лоша особина ако ученицима пружите сво неопходно знање и вештине, па им касније тражите то, али је лоше ако сте строги, а нисте им омогућили да науче.
???
Друга група су они “добри” поклањачи оцена. За родитеље су они супер, често не знају ни да постоје, ученици никада не причају о њима, ни о њиховом предмету, јер знају да ће са њима лако. За систем образовања они су опасни као и ови први. Можда још и гори. Они поклањају оцене из пуно разлога, али ево овде ћу издвојити три најочигледнија:
– ништа нису радили током године, нису предавали како треба, нису сигурни у своје знање, не желе да ризикују да их неко прозове нити да се муче у августу,посустају под притиском колега, директора, родитеља, политичара … не могу то да трпе и кажу себи: “Шта ће ми то у животу”,
– хоће да буду добри у очима ученика, да буду “цареви”, “ортаци”, то им је много важније него знање ученика.
Иако су ове две групе у мањини, у нашим школама су они сада најактуелнији. Код њих је сада најактивније на часовима. Код првих је гужва и побуна, код других је јурњава за “одговарањем за већу оцену”, углавном за 5, иако је у рубрици већ уписано 3, 4, 3.
Већина осталих наставника који током целе године раде марљиво и вредно, научили су своје ученике и наставном садржају, али и правим вредностима поштовања свачијег рада. Код њих има оцена од јединице до петице. И код њих има жеља да се поправе оцене у мају или јуну, али њихова доследност је ученицима јасна и ту нема много расправе и побуне. Ти наставници немају проблема притиска за оцену, јер колеге углавном знају да код њих то не пролази, а ђаци су упознати и углавном задовољни својим оценама.
Иако желе да поклоне ученику петицу, који из свих предмета има петице само код њих тројку, знају да то није добро, да у одељењу има још 20+ ученика који ће у том случају бити оштећени. Иако се сви сложе и немају ништа против, доследност је оно што ће их красити и наредне године и избећи ће ситуацију да се наредне године појави више таквих ученика са таквим жељама. Ови наставници имају проблем то што гледају зборнице у мају и јуну и чуде се како педагог и директор ништа не предузимају по питању репутације школе и образовања. Често се питају, зашто да се муче када могу као и ови други, јер и једнима и другима иста плата стиже 6-ог и 21-ог.
Наравно да се ова моја прича понавља у ово време већ годинама, односно, од како је школства на овим просторима. Не знам како је у другим системима. Многи ће рећи: “Па добро, то је тако одувек и ту нема промена” … жалосна су таква размишљања. Сетимо се нашин наставника, па размислимо кога данас сматрамо за људе и карактерне личности, ко су ти који су нам помогли или одмогли.
Они који су нам поклањали оцене или они који су се доследно држали принципа и оцењивали нас онолико колико вредимо.
Можда све ово знамо … само не видимо да смо то ми.