,,Данашња деца су незахвална! Све живо имају, играчке које пожеле, модерне мобилне телефоне од првог разреда Основне школе, а ничему се не радују, ни ,,хвала“ да ти кажу!“
Ово би била главна бољка родитеља данашњице. Економија пропаде, ал’ зато наши пилићи имају целе продавнице играчака кући. Купимо им нову ствар, погледају је, поиграју се и досади им у рекордном року. А да ли су рекли ,,хвала“ особи која их је даровала? Вероватно да, мада би томе претходило оно неугодно питање одговорне одрасле особе ,,шта се каже?“ након чега би се даровани сетио да изговори ,,хвала“.
Сви ми волимо да нам деца имају све што пожеле и често ћемо закинути на неким битним стварима да би они добили то што су пожелели. Добијајући све креирамо око њих свет илузија у ком им је све доступно и на дохват руке, те да ће им увек неко други обезбедити све што пожеле. Детињство брзо пролази, знамо да брзо одрасту. Недостатак времена за њих надокнађујемо ,,ситницама“ и ,,крупницама“ у виду слаткиша, играчака и гардеробе, а то се негдје настави са џепарцима у висини нечије плате, школовањима од дупло више година него што факултет траје, преко вођења бриге о томе је ли наше пиле од тридесет и кусур доручковало, ручало и вечерало. Јер не може да нађе посао који одговара његовим афинитетима. Јер ниједна плата није довољна да задовољи потребе онако како су их родитељи задовољавали. Без трошења сопствене енергије за стицање самосталности.
Сећам се да су ми често говорили да уживам док студирам и да је новац тешко зарадити. Истина. Тада то нисам најбоље разумела. Сада знам шта то значи. Док сам била дјевојка, радила сам доста и једно време фино зарађивала. А онда је дошло на ред стварање породице. Бирај- доста новца-немаш приватан живот, или мало новца који ти не покрива ни основне животне потребе, ал’ уз њега добијаш време за породицу. Сада знам да ми је најлепше било на факултету. Нису ме мориле бриге одраслих, била сам само нечије дете. Поједини као да су свесни сваком ћелијом свог бића да им је најлепше док су само нечија деца и не труде се да се скину с грбаче родитељима којима временом досади да раде оно што су радили цели живот свог мезимца. Надају се да ће их пазити у старости, да ће им додати чашу воде и водити их у тоалет кад то не буду у стању сами урадити.
Срећом да смо још увек они људи којима је породица светиња, те бригу о старима не препуштају разноразним установама, мада ће и нас захватити онај тренд где је брига о родитељима само терет и обавеза, грубо наметнута. Такви појединци нису навикли да брину о другима. Навикли су да буду нечија брига. Родитељи су их таквима направили.
Мој синчић од готово 16 месеци иза себе има бритак јапански језик и пар речи на нашем: мама, тата, деда, баба, једе, иде и ,,хава“ (хвала). Ову задњу је научио успут. Донесе ми даљински од ТВ-а за који зна да га не сме дирати, преда ми га уз осмех јер зна да ће мама да пољуби паметну главу, након чега му увек кажем ,,хвала“. Тако је и са свим другим стварима које ми донесе или уради. Тако и он изговори своје неспретно ,,хава“ кад год добије од некога нешто.
Од играчака је добио глодалицу, а служи се старим играчкама које су очували њихови претходни власници. А од свега највише воли флаше, кесе, пластично посуђе и поклопце да са њима лупа. Не купујем му све за шта мислим да ће користити његовом моторном и можданом развоју, јер га је Бог створио савршеног. Развија се сасвим лијепо и без модерних помагала. Пуштам га да истражује и да се забавља са играчкама које нама одраслима нису уопште забавне. Њима су такве најзанимљивије.
Не. Неће он добити све што пожели. Нећу му купити сваку ствар у коју упре прстом. Не зато што сам себична, већ зато што га волим. Што не желим да постане незасит. Јер мора научити да неће у животу увијек бити мене да му створим све што му на ум падне. Нећу му кувати кад буде имао тридесет и кусур. Бар не сваког дана у седмици. Научићу га да кува. Нећу му давати новац сваки пут кад тражи. Научићу га како да га заради.
Родитељи за неуспех свог детета углавном криве друштво које га је ,,повукло“ да губи дане, професоре који немају разумевања за његову генијалност и који су обавезно престроги и траже немогуће, а да ниједног момента не упру прстом у себе и ту виде главног кривца за неуспех свог милог чеда. Да, драги мама и тата, ви сте га научили да се у животу све лако добија и да за све његове глупости постоји оправдање. Јер је он ваше чедо и најбоље дете на свету. Јер сте жељели најбоље за њега. Ви сте одговорни за своје дете. Није друштво и професори. Кад одрасту пустите их да буду одрасли, иако ће они увек бити ваше мале бебе. Ако их нисте научили захвалности и одговорности док су стварно били деца, живот ће их сигурно научити када дође време. Пустите барем другог учитеља да обави посао да ваља. Јер се лако може десити да вам мило чедо тражи да му додате чашу воде чак и онда кад се на штап будете ослањали.
Татјана Куљача
Извор: mamizam
Kad dete odraste i postane COVEK, roditelj ima pravo da uci druge kako se vaspitavaju deca, a kad dete ima 16 meseci mislim da je rani, mnogo rano .Inace se slazem .
Delimicno se slazem, al na eazvoj deteta uticu itekako i njegovi prijatelji, skola i drustvo u celini . . . U svetu rijalitija, kurvi i kriminalaca ne mizete ocekivati da vam deca budu divna, dobra i postena . . . Takvi u takvom surovom drustvu propadaju ili se ubijaju . . . Da bi opstalo mora znati prema kome kako treba da se odnose . . .
Може,Дацо,може!Све полази из куће.То је само изговор да су други криви!
Ja se lično ne slažem sa prvim delom ovog teksta. Imam 13 godina. Naravno da postoje takva deca koja su nezahvalna i sve ostalo,meni se roditelji trude da obezbede sve što mogu.Ali ja ne lenčarim po ceo dan! Pomažem tati oko posla,mami kod kuće,idem u 2 škole,učim,nadam se da ću biti vukovac. Uz dužno poštovanje neka deca znaju za probleme odraslih! Mama i tata me informišu o svemu i svesna sam sveta oko sebe. Znam da život nije smejurija i sve to naravno. U ime svih dobro vaspitanih znamo da kažemo hvala. Slažem se sa nekim stvarima npr. dete zaplače i mama i tata odmah trče do njega kao da će da umree omg
Ти си,лутко,реткост!Свака част твојим родитељима.Само тако настави,на правом си путу! Браво!
Опет о васпитању дјеце и опет волим да кажем коју ријеч.
Слажем се са свим написаним, тј.да су родитељи искључиво одговорни за васпитање дјеце. Ја сам и родитељ и наставник и пратим одрастање и своје и друге дјеце.
Дјеца сама својим понашањем покажу како их родитељи васпитавају. Размажена дјеца којој купују све што пожеле, мисле да и у школи могу да буду „владари“ као код куће. Подцјењују дјецу која немају све као и они, мали снобови и манипулатори, тероришу другу дјецу, исмијавају их, па чак и злостављају, а пред наставником глуме „финоћу“, као да могу одглумити.
И када се дјеца пожале, наставник реагује, малом злостављачу киша суза потекне и лаже да ништа од тога тачно није. Остала дјеца, ако се плаше, стаће на његову страну.
Ако „случај“ дође до родитеља, хајка се диже јер то „мезимче“ сигурно није урадило. Забога, знају они добро своје дијете. И у таквој ситуацији, учитељ, наставник или професор и ако хоће нешто да исправи не може, јер је родитељ стао испред свог размаженог мезимца.
Свједок сам, генерацијама, да таква дјеца никада не израсту у добре људе, примјерне грађане друштва.
Кад родитељи не могу све да им приуште, почињу да краду или се баве „прљавим“ пословима, да лако дођу до новца, јер, наравно нису научена да раде.
И онда се нема куд. Присталица сам тога да се дјеца одмалена уче да раде, да цијене нечији труд и рад и да се тако и васпитавају, да никог не подцјењују.
Пустите дјецу да усисају, спреме кревет, обришу прашину, да се осјете важним, макар послије њих све то детаљно урадили, а да они не виде, тако стичу радне навике.
Пустите и наставнике да их васпитавају, нису дјеца увијек у праву.
Помислите шта ће бити с њих кад нас не буде, а нису научени да раде.
Рад је створио човјека и ништа им неће бити ако их научите да почну радити и зарађивати. Не треба се стидјети поштеног посла.
И морају ли све „на тацни“ добити. НЕ!
Ја тако причам и својој и туђој дјеци. Схвате ме, кад-тад…
Imam troje dece i svi su različiti… ima tu raznih faktora i uticaja, ne zaboravimo i genetiku! I da, ja hoću da sam odgovorna za svoju decu! Hoću da ih vaspitavam kako mislim da treba, da mogu da imam uvid u njihov zdravstveni karton, da odlučim o njihovoj vakcinaciji… Društvo me u mnogo toga ograničava a ne želi da snosi posledice u slučaju da nešto krene kako ne treba. Demokratija u vaspitavanju je pogubna po isto…