Ерхан је био дечак којег сам упознао приликом једне теренске, хуманитарне посете. Имао је пет година и питао ме шта је то књига.
Ушао сам у просторију вртића, он је сам седео у ћоску и играо се коцкама. Те недеље је први пут кренуо у вртић, који је изградила наша фондација. Пре тога није имао где. Баш зато што је сам, пришао сам му.
„Која је твоја омиљена књига?“, питам га.
Он ме гледа. Ћути.
Питам га поново.
„Шта је то књига?“, збуњено ме пита.
Ерхан је имао пет година и никада пре тога није видео књигу. Блок, бојице, пластелин, слова на папиру. Спадао је у оних 95% ромске деце која не похађају предшколско. Од њих ћемо касније очекивати да успеју, да заврше школу, запосле се и да постану узорни грађани ове земље. То није лак задатак.
Када смо бирали области којима ће се наша фондација бавити, бирали смо их по јасном критеријуму – како да помогнемо деци и истовремено целом друштву? Већ сам постао амбасадор Уницефа у Србији за рани развој – тему која можда није атрактивна, али је суштински важна за нашу земљу. Тада сам у потпуности схватио значај учења у раном развоју за свако дете, посебно за ону децу која су искључена из друштвених токова.
Сваке године Србија има све мање деце. А они ће сутра водити нашу земљу. Зато што их је мало, морамо учинити све да свако дете буде школовано, спремно за изазове, да му буде доступно образовање, вртићи и касније школе.
Развој детета у раном детињству је основа. Темељ сваког од нас. Да ли сте некад помислили како бисте завршили школу да сте први контакт са књигом и оловком имали тек у првом разреду? Да ли бисте имали снаге и воље или бисте је напустили као што многа деца са таквом судбином ураде на крају?
Не смемо заборавити на нашу обавезу да сваком детету пружимо образовање. Према подацима УНИЦЕФ-а, у 2.500 места у Србији нема вртића. Половина деце не иде у предшколско. Само 5% ромске деце, 9% деце из сиромашних породица и тек 27% из руралних насеља иде у вртиће. Ова забрињавајућа статистика сврстала је нашу земљу у ред оних са најмањим обухватом деце са предшколским образовањем у Европи. У развијеним земљама овај проценат је близу 90%. Али да би деца ишла у вртиће, морамо их изградити, морамо омогућити да у сваком селу буде барем једна учионица где ће они учити, дружити се, играти.
Нису нам потребни велелепни објекти, ни хектари земље. Свака месна заједница и општина имају неке просторе или просторије које не користе и који се брзо могу адаптирати и наменити за вртић.
Моја фондација то ради годинама уназад. Отворили смо вртиће у Љигу, Книћу, Краљеву, Рашкој, Владичином Хану, Мерошини, завршавамо у Лучанима. Након поплава, одмах смо се укључили у обнову вртића, уверени да деца не смеју ни један дан предшколског да изгубе.
Овај посао ради и Уницеф, наши партнери су и Центар за интерактивну педагогију, сви васпитачи који се укључују и похађају тренинге, родитељи који помажу и још много оних који брину о деци.
Партнерство са Светском банком које сам потписао у име наше фондације имаће за циљ да прикупимо што више новца и да обезбедимо предшколско за свако дете. Да окупимо партнере да улажу у рани развој јер је то велики посао у којем морамо бити заједно да бисмо успели.
Ерхан данас иде у први разред и зна сва слова. Ја желим да он сутра буде успешан човек и да искористи своју шансу. И желим да заувек сачува књигу на којој му стоји посвета. Он зна која.
*Новак Ђоковић је овај текст написао као ауторску колумну за лист Политика