Данас шутим.
Плавом шутњом…
Рече ми пре пар дана пријатељица, мајка девојке с аутизмом, напиши блог за 2.aприл, Светски дан свесности о аутизму.
Што да напишем, мила моја?
Статистике? Бројке?
Да опишем пуштање плавих балона с тргова неких градова? Да напишем прегршт празних обећања које су данас дали. Обећања која нестану, пукну као и плави балон док путује у небо. Нећу.
Могу само шутити ехом вриска. Твога вриска који траје преко 17 година.
Пунолетни врисак.
Дан свесности?
Ти већ одавно знаш да можеш викати, вриштати, плакати некоме на ухо. Директно на ухо.
Неће те чути. Не жели те чути.
Када те је нетко задњи пут упитао: Хеј, како си? Не успут, реда ради.
Како си, онако, из душе? Како си навече, када све утихне?
Како си ноћу, бојиш ли се јутра? Како живиш, хоћеш ли у кино с мужем, ја ћу је чувати.
Боже мој, тако је лепа, с оним порцуланско-бијелим лицем, црном косом..
И сањивим погледом.
Како си свих ових 17 година аутизма? Како ти је било када си добила папир, потврду твоје вишегодишње сумње, потврду страха, онога чега си се највише бојала?
Како си издржала? Како ти срце није пукло у сто, у хилљаду комада?
Како си издржала на клупи у парку, све ове године, гледајући другу децу док се играју, а она стоји по страни. Знаш да јој срце пуца од жеље да постане дио њихове игре. А не зна како.
Како си издржала када нека мајка зграби своје „савршено“ дете у парку и без речи га одвоји од ње? Као да има кугу? Као да је аутизам заразан, прелазан?
Како си издржала сва њена ноћна буђења, крикове, а не знаш како је утешити?
Како си издржала иживљавање доктора, сустава, социјалних радника, који те гледају као пијавицу прорачуна када тражиш своја права?
Права?
Право на рехабилитацију.
Право на покушај да направиш од ње самосталног човека.
Право на живот.
Како си издржала поглед који ти каже: Узалуд се трудите, она је таква.
Поглед капитулације и прије покушаја.
А ти…Ти знаш каква је она, колики драгоцијени бисер чучи у тој шкољци. Само је треба отворити.
И руке те боле од отварања, крвариш, а не даш да се шкољка потпуно затвори. С уморним, крвавим рукама врелим од наде, не одустајеш. Та љубав која се прелијева из твог у њен длан и обрнуто, то прекрасно вретено среће и туге неда да одустанеш.
Како си издржала изолацију пријатеља, обитељи, цијелог вражјег сустава вриједности, посложеног само за „савршене“?
Како си издржала предрасуде?
Предрасуде да аутисти не могу вољети зато што не знају рећи да воле. А ти знаш да она воли, онако баш воли, дубоко, без речи, чврсто, да ти срце пукне од милине.
Како си издржала предрасуде да аутисти немају емпатију? А кријеш своје сузе, јер и она тада плаче. Научила си крити. Како си издржала када ти дијете заболи, а не зна рећи што га боли, само плаче?
Хеј, како си?…„Навикнеш“, рекла би сада ти,“ К’о магаре на батине“.
Данас шутим. Шутим ехом твога вриска.
Вриска свих мајки деце с аутизмом.
Вриска свих одраслих с аутизмом.
Шутим данас, пријатељице. Моја шутња је плаве боје.
Шутим јер не знам што рећи. Како рећи. Јер не знам којим језиком да причам. Да ме чују.
А боли ме.
Страх ме.
Вичем а шутим.
Као и они.
А они воле, тугују, јевају, смеју се. Само на другачији начин.
А, знаш, људи баш и не воле различитости.
Могу те само загрлити својом шутњом.
И рећи ти: хеј, ниси сама…Ту сам.
У овом ј свијету који је „аутистичан“остала 364 дана у години за тебе, за њу.
Ту сам…
Грлим те својим вриском, својом немоћи, својом крвљу, својим сновима.
Грлим те својом шутњом.
Плавом од наде…
Плавом шутњом…
Рече ми пре пар дана пријатељица, мајка девојке с аутизмом, напиши блог за 2.aприл, Светски дан свесности о аутизму.
Што да напишем, мила моја?
Статистике? Бројке?
Да опишем пуштање плавих балона с тргова неких градова? Да напишем прегршт празних обећања које су данас дали. Обећања која нестану, пукну као и плави балон док путује у небо. Нећу.
Могу само шутити ехом вриска. Твога вриска који траје преко 17 година.
Пунолетни врисак.
Дан свесности?
Ти већ одавно знаш да можеш викати, вриштати, плакати некоме на ухо. Директно на ухо.
Неће те чути. Не жели те чути.
Када те је нетко задњи пут упитао: Хеј, како си? Не успут, реда ради.
Како си, онако, из душе? Како си навече, када све утихне?
Како си ноћу, бојиш ли се јутра? Како живиш, хоћеш ли у кино с мужем, ја ћу је чувати.
Боже мој, тако је лепа, с оним порцуланско-бијелим лицем, црном косом..
И сањивим погледом.
Како си свих ових 17 година аутизма? Како ти је било када си добила папир, потврду твоје вишегодишње сумње, потврду страха, онога чега си се највише бојала?
Како си издржала? Како ти срце није пукло у сто, у хилљаду комада?
Како си издржала на клупи у парку, све ове године, гледајући другу децу док се играју, а она стоји по страни. Знаш да јој срце пуца од жеље да постане дио њихове игре. А не зна како.
Како си издржала када нека мајка зграби своје „савршено“ дете у парку и без речи га одвоји од ње? Као да има кугу? Као да је аутизам заразан, прелазан?
Како си издржала сва њена ноћна буђења, крикове, а не знаш како је утешити?
Како си издржала иживљавање доктора, сустава, социјалних радника, који те гледају као пијавицу прорачуна када тражиш своја права?
Права?
Право на рехабилитацију.
Право на покушај да направиш од ње самосталног човека.
Право на живот.
Како си издржала поглед који ти каже: Узалуд се трудите, она је таква.
Поглед капитулације и прије покушаја.
А ти…Ти знаш каква је она, колики драгоцијени бисер чучи у тој шкољци. Само је треба отворити.
И руке те боле од отварања, крвариш, а не даш да се шкољка потпуно затвори. С уморним, крвавим рукама врелим од наде, не одустајеш. Та љубав која се прелијева из твог у њен длан и обрнуто, то прекрасно вретено среће и туге неда да одустанеш.
Како си издржала изолацију пријатеља, обитељи, цијелог вражјег сустава вриједности, посложеног само за „савршене“?
Како си издржала предрасуде?
Предрасуде да аутисти не могу вољети зато што не знају рећи да воле. А ти знаш да она воли, онако баш воли, дубоко, без речи, чврсто, да ти срце пукне од милине.
Како си издржала предрасуде да аутисти немају емпатију? А кријеш своје сузе, јер и она тада плаче. Научила си крити. Како си издржала када ти дијете заболи, а не зна рећи што га боли, само плаче?
Хеј, како си?…„Навикнеш“, рекла би сада ти,“ К’о магаре на батине“.
Данас шутим. Шутим ехом твога вриска.
Вриска свих мајки деце с аутизмом.
Вриска свих одраслих с аутизмом.
Шутим данас, пријатељице. Моја шутња је плаве боје.
Шутим јер не знам што рећи. Како рећи. Јер не знам којим језиком да причам. Да ме чују.
А боли ме.
Страх ме.
Вичем а шутим.
Као и они.
А они воле, тугују, јевају, смеју се. Само на другачији начин.
А, знаш, људи баш и не воле различитости.
Могу те само загрлити својом шутњом.
И рећи ти: хеј, ниси сама…Ту сам.
У овом ј свијету који је „аутистичан“остала 364 дана у години за тебе, за њу.
Ту сам…
Грлим те својим вриском, својом немоћи, својом крвљу, својим сновима.
Грлим те својом шутњом.
Плавом од наде…
(Мојој пријатељици Сандри и свим мајкама дјеце с аутизмом)
Пише Љиљана Зовко
Извор: 6yka.com