Здраво бебо, збогом пријатељи или како системски остајемо без друштвеног живота?
Кад добијеш дете, промениш се. Цели свет ти се окрене наглавачке и то је супер. Мало се осећаш као да висиш на трапезу, забавно је, ново, тражи снагу и стрпљење а мало као ној – престрашно је да би ти глава била на правом месту.
На факултету сам имала круг људи са којима сам волела да се дружим. Неки су, посматрано из ове тачке, били паметнији, па након факултета подобијали децу. Иако су то биле драге особе, несвесно сам их потиснула из свог живота. Из перспективе неродитеља, сећам се својих пријатељица које су пре мене добиле децу; тј, не сећам се нешто посебно. Лагано је избледела њихова слика као и моја њима у том моменту. Мени је тада прича о грчићима, испросипана кафа пропраћена са стотину “не!” и “немој!”, ненаспаваност и остале родитељске приче била на нивоу приче из народне скупштине, знам да је битно, на смрт напорно и мало ко зна шта ради иако се свим силама упире да не изгледа тако. Нисам имала никакву жељу и потребу да их разумем. Не зато што сам то хтела већ нисам знала другачије. Нисам имала своју децу.
Њихова деца су ми била слатка на пет минута али никако се нисам могла поистоветити са њиховом причом јер нисам прошла што су оне прошле.
Нисам их доживљавала. Пребацивала сам програм. Бирала неродитеље јер ми је то било природно. Дружење се свело на обећања. Обећања да ћемо опет изаћи као некад, провести се, остати до три ујутро. Нешто као некад. А то се никад није десило. Или је она била уморна, или неко није могао да чува децу или нешто.
И удаљили смо се. Остао је покоји чет, позив, честитка за рођендан. Сад се не стижемо дружити јер сви имамо децу.
Ових дана размишљам где су сви ти силни људи са којима сам се дружила пре деце?
Да ли особе родитељске националности имају пријатеље? И ако да, ко су ти чудаци и како им то дружење полази од руке?
Брадоња и ја, као пар, смо баш имали среће. Имали смо друштво у којем смо први добили дете. Зашто је срећа?
Па кренимо из почетка…
Некад давно, чини ми се еонима далеко, имали смо лепо друштво. Знате, оно, пријатеље. Пријатеље са којима смо возили бицикл, са којима смо излазили, са којима идемо на кафе, са којима смо разговорали. Заједничке и само своје, али то је сад мање битно.
А онда смо први међу тим пријатељима добили дете. Кад су сазнали да сам трудна, славили смо, уживали скупа у тих девет месеци. Заиста јесмо. Можда нисам возила бицикл али забаве није недостајало.
Посебно су ме пазили, дивни били према мени. Имам посебан поглед кад ме пазе и мазе.
Могли смо још да висимо после посла, организујемо се брзо, да се просто – дружимо.
Е, а онда је дошао Бебо, данас Т-рекс. Маскотица друштва. Дружење још није платило данак. Могли смо још увек да идемо на излете.
Увек је ту био неко да га причува, забави, носи ако треба.
Друга чистка – у истом сосу
Како је време пролазило, једни по једни смо добијали децу. Да се виђамо на рођенданима са истим оним обећањима које сам давала пријатељицама са факултета.
Морамо се дружити! Мо-рамо!
И онда се не видимо преко два месеца иако живимо у истом граду. Јер шта су два месеца? Две вирозе? Упала уха и стомачни вирус? Четири набавке?
Чујемо се у лету за то време. Покушавамо се ускладити али не иде. Једни немају слободне викенде, други нису у граду кад договоримо покушај дружења, деца болесна, породичне обавезе ____________(попуните).
Кад успемо да се видимо, буде лепо. Само сад не успевамо довршити реченицу, не можемо остати колико желимо, не стигнемо испричати све што требамо.
Недостају ми и они дани. (Не женски, већ они, наши, кад смо се дружили.)
Недостаје ми блејање. Недостаје ми безбрижност. Изгледа да смо постали родитељи.
И? Шта сад? Сналази се како знаш!
Извор: Cara Dara