Сваки пут кад седнем да разговарам с новом породицом, пратим својих неколико принципа који ми дају смернице. Пут некада зна да буде помало кривудав – заправо у већини случајева – зато су потребни неки знакови поред пута да вас воде у добром правцу.
Као родитељ, исто тако, морате имати и нека правила, не само за мале људе, већ и за оне велике.
Ако немате основна начела која ћете пратити, врло је могуће да ћете се негде успут изгубити. Принципи су корисни. Принципи служе да их се држите када почне да пада магла. Принципи ће вас провести кроз било коју ситуацију на коју наиђете, јер вам говоре у ком правцу се иде право.
На основу искустава с хиљадама клинаца, и с двојицом својих синова, дошао сам до правила за која сматрам да су најважнија. Укупно их има десет и мада на крају књиге неће бити контролног задатка из градива, можда ћете желети да их имате при руци следећих петнаест до двадесет година док вам деца не напусте родитељски дом. Добро је што та правила никада не застаревају, нити их треба дорађивати.
Потребно их је само чувати у глави, негде где су „при руци” и успећете да испливате из свакојаких ситуација.
1. Запамтите три пута „О”
Однос, однос, однос.
Ово је најважније правило од свих. Ако ни једно друго не запамтите, ово треба чврсто да вам се уреже у памћење. Однос је једино што вам остаје заувек. Они који то забораве, на сигурном су путу до бола. Децу је лако контролисати – страх ће веома добро послужити у ту сврху. Проблем је у томе што деца одрастају и на крају престају да вас се плаше. И тада наступа тренутак када се окреће ћурак.
Ако вам је страх једини ауторитет, онда сте у великој невољи. Мени можете веровати, јер сам видео многе породице у којима су родитељи сматрали да је застрашивање деце (да би била добра) најбољи начин да се ствари држе под контролом, али они нису срећни људи. Заправо, то су неке од најнесрећнијих породица које виђам.
Целокупна дисциплина се своди на однос.
Све што у овој књизи говорим заснива се на уверењу да однос који градите са својом децом одређује и њихово понашање и каква ће деца постати. Ваш најважнији задатак као родитеља јесте да изградите чврст однос са својом децом. Ако се усредсредите само на то, велика је вероватноћа да ћете у 98,6% случајева бити успешни родитељи.
2. Лако је волети, није лако допадати се
Већина деце верује да их родитељи воле, чак и они које родитељи туку и напусте. Деца углавном љубав узимају здраво за готово. Али не мисле тако када је у питању њихова допадљивост родитељима. Приличан број деце, мојих малих пацијената, не мисли да се допада својим родитељима. Заправо, многи су уверени да им се уопште не допадају. Узрок томе је што се велика већина родитеља с којима радим бори да им се рођена деца допадну И док стигну до мене, слој по слој нагомилали се стресови и фрустрације толико да више ни не осећају тло под ногама. Често чујем овакве изјаве: „Волим га, али ми се више, баш, ни не допада.”
Деци је нужно да се допадају родитељима. Љубав долази скоро аутоматски, али допадљивост је вољна ствар. Неко вам се допада, јер ви тако желите, а не зато што мора да вам се допадне. Љубав се врти око дужности. Код допадљивости се ради о забави, игри, о свим најбољим стварима.
Квалитет односа у породици најбоље се види по томе колико у кући има живахности и воље за игру. То подмазује породични живот – то чини мазиво да се точкови лакше окрећу. Кад год седим с породицама код којих уочавам недостатак живахности, обузима ме забринутост.
Ако се дисциплина заснива на добрим односима, онда је једнако тачно да добар однос не може да се гради без живахности. Човек може да воли и усред најцрњих емоција, али живахност захтева мало светлости. Ипак, не треба да бринете. Показаћу вам неколико начина како да поправите ситуацију ако вам се тренутно чини мрачна.
3. Деца су пиране
Деца су прождрљивци наше пажње. Грабљивице попут пирана. Кад накратко седну с вама, могу да прогутају огромну количину пажње. Толико су је гладни да добију напад халапљивости кад год им се пружи прилика. Толико су је жељни да ће учинити било шта само да је добију, макар то имало кобне последице по њихову безбедност. Ваше просечно дете-пирана ће испливати из реке и упутити се на обалу у потери за воловском дозом пажње, макар то водило у чисту деструкцију. Морате то разумети, јер ако не разумете, нећете их довољно нахранити. То вам није добра стратегија, јер ако их не нахраните да се засите, они ће кренути да једу вас. Деца, као и пиране, гладна су пажње и живе само да би се хранила.
Гладне пиране су неваљале пиране, а такве свакако не желите у кући. Само их добро храните, а оне ће остати у реци где и припадају.
4. Храните оно што је добро, изгладњујте лоше
Из претходне приче о пиранама следи следећа поука: морате бити пажљиви шта то храните. Ово звучи веома једноставно и очигледно, али деца могу толико да вас изведу из такта да ћете запоставити једноставне и очигледне ствари, јер чините све да не полудите. Не смете заборавити да треба да храните оно што је добро, а изгладњујете оно што је лоше.
Ако нешто храните, оно ће се развијати и расти. Ако га изгладњујете, увенуће. Врло једноставно. Међутим, многи родитељи који имају проблема са својом децом губе ову чињеницу из вида, или нису застали и добро погледали шта је то што хране.
Добро владање треба хранити шаком и капом, с пуно пажње и похвала. Лоше понашање треба примати арктички хладно.
Ако лоше понашање храните својом пажњом, одгајаћете чудовишта.
У наставку приче ћу вам подробније указати на то шта ово значи у свакодневној пракси, али за сада само добро урежите ово правило у мозак: храните добро, изгладњујте лоше.
5. Деци су потребне ограде
Ако не подигнете деци ограде, ви сте луди. Ово вам можда делује сувише грубо, али како на уљудан начин да кажем лудаку да је луд? Ипак, као и с било којим стањем, постоје различити степени лудила.
Хипици, на пример, не подижу ограде. Хипици сматрају да деци треба допустити да слободно тумарају светом. Баш је кул, брате. Лење бубе такође не подижу ограде. Лење бубе сматрају да је најлакше ништа не радити. Ма, да!
Нежне љубичице такође не подижу ограде. Оне не желе ништа да ускрате слатком малом Теду да му случајно не би угрозили крхко мало самопоуздање. Ако управо преврћете очима на ово, време је да кренете у акцију.
Ни опуштењаци не подижу ограде, пошто хоће да буду пријатељи са својом децом. Опуштењаци желе да буду другари, а не родитељи.
Сви ови људи заврше у мојој ординацији: хипици, лење бубе, нежне љубичице и опуштењаци. Сви су они несрећни и сви се питају зашто им је дете тако ужасно.
Деци јесу потребне ограде. Поставите правила, да се зна где су границе и придржавајте их се најстроже што можете. У природи је деце да иду напред докле год не стигну до ограде. Некој деци је довољно што знају да ограда постоји, другој је потребно да неколико пута налете на њу, али свима њима је потребна нека ограда.
Свет без ограда је за малог човека опасно и застрашујуће место. Ограде кажу: „Довде можеш ићи, али даље не можеш.” Ограде пружају осећај безбедности и сигурности. Ограде вам помажу да утврдите где вам је место. Ограде не дозвољавају да уђе нешто лоше.
Да поновим још једном: деци су потребне ограде.
6. Будите доследни (колико год можете)
Када сам, као млад студент клиничке психологије пун идеала, кренуо у живот, све ми се чинило много јасније и једноставније. Седео бих у соби с уморним, очајним родитељима и питао се како је могуће да не уочавају проблем. За мене је он био толико видан да је просто боло очи.
„Тајна је у томе”, говорио бих оним јадним људима тоном зен мудраца какав само двадесетогодишњи почетник може да има, „да морате бити доследни.”
Изговорио бих то с апсолутном лакоћом, а последњу реч нагласио како је ваљда Мојсије учинио када је људима донео мудрост с планине Синај. Понекад вам је потребно мало пажљивијег наглашавања да би широке масе схватиле смисао и дубину онога што говорите. Схватили смо то и Мојсије и ја.
Будите доследни. Па то је тако очигледно!
Какав сам комплетан идиот био! Несумњиво сам био добронамеран, надам се и добродушан, али свакако потпуни идиот.
Временом сам и ја добио децу – два сина – и тада се све потпуно променило. Сада моја дефиниција доследности гласи: ако доследно успем да избегнем своје претерано учестале нагоне да бацим децу кроз прозор, значи да сам имао успешан дан.
Све остало је слободан избор. Баш све. Чак и доследност. Поготово доследност.
Када сте родитељ, доносите оне одлуке, које вас коштају најмање нерава. Да се ја обратим за помоћ терапеуту због своје деце и наиђем на верзију себе од двадесет и нешто година, одаламио бих га да би све звечало. Све би му зујало у ушима.
„Доследност?” – вриштао бих на сав глас, помало хистерично, па бих га поново весело опаучио док би он покушавао да се сакрије испод столице цвилећи као беба. „Па то је сјајно”, рекао бих, наглашавајући поенту још једним крошеом. „Па како се ја тога нисам сетио, о мудри, препаметни човече!” Звизнуо бих га опет и опет, све док ми шака не забриди и док не осетим крајње задовољство.
Зато будите доследни колико год можете.
Настојте да истерате апсолутну доследност ако баш морате, али немојте бити претерано строги према себи када у неким тренуцима останете без залиха доследности.
7. Не толеришите безобразлук
Непрестано ме запањују количине безобразлука које родитељи толеришу својој деци. Био сам сведок сценама када су се неки седмогодишњаци на најружнији начин обраћали својим родитељима, а ја сам био једини у просторији коме је то засметало. Једна фрајлица је одбрусила нешто својој мајци, а ни мајка ни отац нису одреаговали, само су седели као да се ништа није догодило.
Хало?!?
Тако нешто се не дешава у мојој ординацији. Када нека дамица или неки дрипац изговори нешто непристојно мами или тати у мојој ординацији, прво што урадим – прекидам такав разговор. А после, када деца изађу из собе, нападам све одрасле који ту седе и игноришу то што се управо догодило.
Не можете децу увек спречити, деси се да им се отме покоја непристојна. То је у природи сваког детета и повремено се испољи, али ви то не треба да толеришете. Нећете седети скрштених руку и гледати како то узима маха. Јер ако то урадите, сигуран вам је пут до невоље.
Не треба бити сурови диктатор који ће сатрати сваки знак дечјег неслагања.
Неслагање је саставни део процеса одрастања. Непоштовање је, међутим, потпуно друга ствар. Неслагање и расправа су позитивни. Они су знак да добро радите свој родитељски посао – знак да вам деца расту и развијају своје самостално мишљење. Одгајате их тако да мисле својом главом, јер када они буду спремни да напусте родитељски дом, ваша глава ће бити уморна и биће јој потребан одмор. Њима ће требати сопствена глава – верујте ми – зато је неслагање добра ствар.
Непоштовање није добра ствар. Да се стручно изразим, непоштовање је безобразлук.
И нипошто га не смете толерисати.
8. Морате, морате, морате имати план
деца батинеЈедино што се случајно догађа јесу несрећни случајеви. Према томе, ни ваш циљ није да децу васпитавате случајно, јер то не би било ни лепо. Циљ вам је да родитељствујете плански, с намером, што значи да морате, морате, морате да имате план.
Наравно, то не значи да морате сести и сачинити неки ултрамодеран пословни план. Не треба да пишете елаборат од дванаест страница у којем ћете разрадити своје планиране циљеве и мерљиве резултате. Не треба једном годишње да узимате слободне дане и закопавате се у анализу плана из претходне године (осим, наравно, ако желите да вам то буде разлог да баби и деди увалите клинце преко викенда како бисте ви некуд отперјали на одмор).
Зато се опустите. Не желим да пропагирам ништа од тих глупости. Али план вам је свакако неопходан.
Под тим подразумевам да повремено треба да седнете и размислите шта ћете урадити пре него што се нешто догоди. Ако имате проблем, морате одвојити мало времена да утврдите шта је заправо проблем, које су вам могућности и потом да одлучите шта ћете предузети да проблем решите. За ово вам не треба много времена. Понекад је довољна пауза за рекламу у току филма, мада некад траје и дуже. Какав год да је случај, морате мало застати да размислите и да испланирате.
У наставку књиге показаћу вам шта тачно подразумевам под „горе наведеним”, јер ћемо размотрити много различитих планова које сам разрадио с многим различитим породицама које су се бориле с многим различитим проблемима. За сада, као опште правило, запамтите да увек морате да имате план.
Трипут мери, једном сеци – само то хоћу да кажем.
9. Свако понашање нешто говори
Ово правило је једноставно али невероватно важно.
Када посматрам понашање било ког детета, без обзира ко је или шта ради, увек крећем од претпоставке да је понашање начин тог малог човека да саопшти нешто што не уме или не жели да искаже речима.
Понашање је само другачији вид комуникације. Ако се дете искраде кроз прозор и побегне у мрак, оно тиме жели нешто да каже. Деца ће чешће комуницирати својим понашањем него што ће користити речи. Клинци заиста имају много емоција, али обично нису вешти с речима и не умеју да изразе та осећања.
Зато они својим понашањем говоре оно што осећају.
Лоше понашање није само лоше понашање – то је начин на који разговара мало биће. Обично тиме указује на то да је једно од претходних осам правила у неком сегменту запостављено. Лоше понашање је најчешће пут којим ће мале пиране доћи до жељене пажње. Оне су гладне и доћи ће до хране како год знају и умеју.
Мој посао с децом с којом радим, као и ваш задатак с вашом децом јесте да откријемо шта њихово понашање говори. Шта они заправо желе? У већини случајева, ако разазнате шта њихови поступци заиста значе, прешли сте седамдесет пет посто пута до решења проблема.
10. Пустите буру да се стиша
Недавно сам разговарао с једним пријатељем о томе колико нам се живот променио откад имамо децу. Он је прокоментарисао како просто обожава да слуша веома заузете пословне људе – лекаре, адвокате и њима сличне – како разговарају о деци и сви они заступају став да је могуће имати децу и све успешно позавршавати. Ништа лакше, по њиховим речима, треба само добро распоредити обавезе. Потребна је само добра организација.
Боже, како смо се смејали!
Када имате децу, као да сте позвали све силе хаоса у свој живот. Не можете ништа боље да се организујете током лудила подизања деце него што бисте се организовали када наиђе торнадо. Када ветар крене, кренете и ви.
Веома је важно ово разумети и прихватити. Ако не учините то, борићете се против хаоса. Побунићете се против целе те неправде. Мислићете да би требало да све буде једноставније и због тога ћете бити незадовољни, чак и бесни.
Пустите буру да се стиша, примите је зеновском мирноћом, јер је хаос једнак за све нас.
Неким данима у нашој кући, без икаквог очигледног разлога, ствари незаустављиво крену наопако. Планете једноставно буду у погрешној констелацији и отворе се врата пакла. Једно вече, на пример, само три сата раније били смо у епицентру неколико мањих ерупција. Малишани су били кењкави, потом неваљали, онда су пружали отпор, и на крају је све експлодирало. Личило је на сцену из оних мини-серија о крају света. Људи су бежали и вриштали на све стране.
У таквим приликама ништа вам не преостаје него да се повучете у неки миран ћошак и пустите да се бура смири. Нема никакве сврхе да јој се супротстављате, јер не постоји начин да избегнете лудило таквих тренутака. Можете само чврсто да држите руке на кормилу, помно пратите компас и пловите низ воду док се море не смири.
Док ово пишем, шоља топле кафе шири миомирис са стола према мени, дечаци су ушушкани у креветима и спавају сном управо палих анђела, а мајка им дремка испред телевизора. У свету је све у најбољем реду. За осам сати ће се поново сви пробудити и поново ћемо испловити, а до тада нам је живот сладак.
Пустите буру да се стиша, морнари. Шта вам друго преостаје?
Најдзел Лата :ПРАВИЛА
1. Запамтите три пута „О”
2. Лако је волети, није лако допадати се
3. Деца су пиране
4. Храните оно што је добро, изгладњујте лоше
5. Деци су потребне ограде
6. Будите доследни (колико год можете)
7. Не толеришите безобразлук
8. Морате, морате, морате имати план
9. Свако понашање нешто говори
10. Пустите буру да се стиша
(Одломак из књиге „Како деци поставити границе и при том сачувати живце“ аутора Најџела Лате, ПсихоПолис – Нови Сад)
Извор: koracajmozajednokorakpokorak