Нисам могла ни да замислим колико се мајке такмиче међусобно и, још горе, осуђују друге

12 јула, 2016

Шта нас тера на тај суманути, готово трендовски приступ мајчинству?

tuzna-zena-
Кад сам недавно питала своју баку (88) чиме је дохрањивала мог оца (63) кад је, током радних акција, остала без млека, рекла је, с искреним чуђењем, као да се одговор подразумева: “Па, ониме чега је било!” Та искреност деловала је неизвештачено, непретенциозно и, на одређени начин, пријатељски.

Да, храниле су тако мајке вековима своју децу, тачно тако, ониме чега је било, а тако је некако и данас, осим што данас, ако ниси на радним акцијама или у ратној зони, а желиш бити непријављена социјалној служби или форуму као неприлагођена лудача, МОРАШ ПРОНАЋИ СВЕ ШТО ТАБЛИЦЕ КАЖУ.

Није дохрана једини полигон на којем се воде битке зване “јесам ли довољно добра мајка/жена/особа”.

Мајчинство је заиста прошло невероватан пут од тог пријатељског “ храниле смо их ониме чега је било” до данас кад те у парку гледају испод ока ако ниси спремна буљити двадесет и четири сата у своје дете чекајући да се покаки или попишки (тзв. безпеленаши) или, најновије, понудити детету плату у маниру најбољих светских  ресторана и чекати, уз звуке вашег велебног стрпљења, шум озбиљног вишка слободног времена, наспаваности и добре воље, да дете од једва пола године својом краљевском ручицом одабере комадић на пари скуване шаргарпице те ју поједе, сталожено и елегантно, попут енглеске краљице.

Многе се књиге у иностранству пишу о чињеници да су деца данас преузела превласт у домовима западњачке културе: очеви спавају по каучима, мајке с дететом у брачним креветима до кад дете жели, никако краће, кува се сто и један оброк, а поједе нити један и све тако у намери да се дете не трауматизује наметањем ваше воље.

Парадоксално, наравно, тврде те књиге, ваша воља је сломљена – не од стране детета, наравно, него вас самих.

Да се одмах разумемо: ја дубоко верујем, а тако и живим, да бебу не треба пустити да плаче и да је треба тешити, носити на рукама, укратко испуњавати сваку њену жељу (коју успете погодити, наравно), јер је – па – мала беба.

И не бих ни у лудилу никоме пожелела да дете мора да храни само ониме што може да набави у беспућима Југославије педесетих. Међутим, та врста надметања и непријатељства које се јавља међу мајкама кад крене да се разговарата о начину подизања деце на сасвим је другом спектру међуљудских односа од онога што ми је препричала моја бака, кад су жене једна другој помагале, пуна срца, не осуђујући, штавише. Шта нас тера на тај суманути, готово трендовски приступ мајчинству?

Као у најгорем сценарију из  часописа, где жене дижу кредите да би дошле до Лоубоутин ципела, а тинејџерке емотивно уцењују родитеље не би ли дошле до руксака које баш “сви имају и носе”, ми, Мајке, падамо у замку тога како се носи, храни, успављује, одева и, најзад, одгаја најсрећнија беба у кварту.

Сећам се једне генијалне епизоде некад ми омиљене серије “Марфи Браун”. Марфи тек роди, дете које није планирала, а ни била спремна за њега, па, у маниру златног доба ситкома, покушава да буде пријатељица с “мајкама које ручају” .

На првом састанку Мајке Марфи убију у појам због тога што јој је беба одевена у обичан бели но наме бодy. На следећи састанак Марфи доведе сина одевеног у прескупи Ралф Лорен комплетић. Но, ни то, наравно, није довољно: Мајке су на крају присиљене да јој признају како, без обзира на то шта ће ставити на бебу или, још боље, у бебу, оне њу не желе у свом друштву.

Поанта те епизоде је дакако да је и сама Браун упала у замку окрутне игре “Један, два, три, најбоља мајка си – ти!” Нисам могла ни да замислим како је мајчинство заиста место на којем се ваде отровне стрелице компетиције и, још горе – осуде.

Али, да се вратим корак уназад: свашта сам замишљала, покушавајући да се припремим, па и да разумем своје пријатељице чак и пре сопствене трудноће.

Међутим, она фамозна флоскула је збиља тачна – нико те не може припремити на тај ниво рањивости (и снаге) која те обузме кад постанеш мајка. Зато је управо невероватно да су друге мајке данас те које су спремне, у маниру опаких цура из средње школе, да показују прстом на ону која своје дете успављује Бабy ТВ-ом или допусти смоки поподне.

Све, али баш све је предмет процене: положај ногица у лежаљкама, начин дојења, начин успављивања, капице на глави, врста Д витамина, почетак дохране. Као да је мајчинство место где су се девојке које траже себе могле размахати: е, да, ту ћу бити најбоља. Али, зашто и најзлобнија? Ја нећу своје дете, срећом, хранити “ониме чега буде”.

Али, сумњам да ћу имати времена да садим и ручно убирем срећно воће које је пало с гране (ни случајно оно које још увек живи на њој). Вероватно ћу морати да посегнем и за Хип кашицом.

Што због посла, што због, да се не лажемо, исцрпљености и комодитета. Да, дете ми је пуно на поду. Али, понекад немам снаге па је у свом креветићу и игра се шареним дидактичним оградицама (које сам добила на поклон, да будем скроз искрена). Кажем пре неки дан својој пријатељици, која је мајка троје деце: “Теби треба дићи споменик, драга моја”. А она реплицира: “ Свакој мајци. Свакој.”

Аутор: Јелена Вељача

Извор:  Jutarnji.hr

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама