Зар ће свет стати јер је моја четвoрогодишња ћерка легла, стиснула се поред мене и тако заједно спавамо као једна?
Из неког чудног разлога људи страшно воле да се мешају у туђе родитељске одлуке. Има њих неколико који гризу јавност, а једна од њих свакако је спавање с децом. Знам много људи, да се разумемо, који спавају у истом кревету са својом децом, али се стиде да то признају јер су ето деца већ скоро па спремна за школу.
„Ја сам једна од оних који се то не стиде да признају, али кад год признам – некој тамо мами, познаници, ма чак и члановима породице, они шире очи у чуду као да сам управо прекршила једну од 10 великих заповести.“, тако је започела причу блогерка Лорен Л. Хернандез
Зар заиста чиним нешто лоше? Зар ће свет стати јер је моја четверогодишња ћерка легла, стиснула се поред мене и тако заједно спавамо као једна? Зар ће постати монструм ако то чиним? И на крају, хоће ли та наша одлука икако утицати на ваш живот?
Има она свој кревет, да се разумемо. Али она је дете које се и даље буди ноћу, често се боји мрака, често не воли да буде сама, а често сам и ја та која је пре спавања позове код себе. Уживам у њеном друштву и њеној близини.
Мучи нас и та тешка околност што се супруг и ја разводимо, преселиле смо се у нову кућу, она има нову собу, и понекад ми страшно недостаје када је код тате да једноставно не могу да поднесем да, када смо опет заједно, спавамо раздвојене.
Јер фали ми. Јако ми фали. Фали ми она беба која је тако брзо одрасла, фале ми загрљаји и фали ми та потреба да ме треба. Зато то заједничко спавање није само утеха која треба деци. То је утеха која треба и нама родитељима. Барем сам ја таква.
А спавање би свима нама требало бити најопуштенији део дана, зар не? Ја се најбоље опуштам у мирном, незахтевном загрљају мог детета и мислим да по томе стварно нисам једина. Па покажите ми дете и покажите ми маму која не ужива у томе? Уосталом, гледајмо то овако: некада су људи спавали заједно, целе породице, јер можда нису имали довољно кревета, јер им је било хладно па су се тако грејали, и сви су они израсли у нормалне људе без икаквих настраности и без икаквих проблема. И сва су та деца упркос заједничком спавању с родитељима једном одрасла и почела да уживају у самосталном спавању.
Знам да пуно родитеља дели моје мишљење. Знам то јер су ми многе маме то признале, онда када сам ја отворено започела с том темом. Али без обзира на то какви су људи родитељи, јесу ли као ја или нису, то питање заједничког спавања с децом стварно не би требало да буде тема ни за расправу, а камоли за превртање очима и придике. Јер баш то добијам од већине људи који се са мном не слажу.
Мене лично уопште није брига ко и како спава. Ја то не запиткујем друге. И искрено, није ме ни брига шта други мисле о томе, али признајем – често ме нападају и то таквим питањима да мени дође да онако од срца окренем очима. „Нећеш је никада избацити из свог кревета? Мислиш ли тако да спаваш с њом док не крене у школу? Ха-ха, твоја ћерка ће из твог кревета одмах ускочити у кревет свог будућег мужа!“ – о да – свакаквих коментара чујем.
Јасно ми је да се око првих питања ломе копља и када су мале бебе у питању, али ту је једна друга ствар на мети – многи се боје да ће бебицу угушити у сну, да неће моћи у сну проценити колико су далеко од бебе и да ли је беба сигурна. Други кажу да нема те мајке која ће тако чврсто спавати поред бебе да ће је угушити својим телом. Трећи кажу да је све то занемариво и да бебе једноставно морају да спавају у непосредној близини својих мајки да чују њено дисање, њено срце, да осете њену топлину, мирис и близину. Али људи, па све то треба и мало већој деци. Можда физички не толико, али то су деца. Деца воле да се мазе. Деца воле нашу близину. Деца су бића са својим једноставним потребама. А ми маме, ни ми нисмо имуне на такву потребу. И ми требамо њихову близину.
Једном ће та деца одрасти и ми ћемо наставити мазити их у складу с њиховим узрастом, њиховим потребама. Али сада, док су још деца, мала деца, не желим да пропустим прилику јер док ме моје дете треба, моја је дужност да јој ту потребу испуним.
Има родитеља који су супер заштитнички настројени. Има и оних који гурају и гурају не би ли њихово дете што пре одрасло и уозбиљило се. Ја сам нешто између. По потреби оваква, по потреби онаква.
Моја је улога да свом детету пружим најбоље, желим да буде и те како самостална, а веровали или не, заједничким спавањем то и чиним. Када је позовем у свој кревет, или када она то сама тражи, дајем јој своју пуну потпору и сигурност како би се она могла осећала довољно самоуверено и касније довољно самостално. А она је у ствари већ таква – и снажна и самоуверена и пуна поверења у мене.
Знам да то није само зато што она спава са мном. Ах, па нисам ни једина нити због тога заслужујем златну медаљу, али сам мајка која мисли да чини само најбоље за своје дете.
И сви смо ми такви. Сви смо ми такви какви јесмо у четири зида наше породице. И нико не треба да преиспитује ниједан став родитеља јер док год људи чине нешто што неће наудити ни свом, а камоли туђем детету, то уопште не треба ни коментарисати ни преиспитивати.
Зато ми немојте превртати очима на оно што ја радим са својим дететом. Нећу је ни угушити, ни претворити у дете које неће знати да пређе улицу без своје маме, нећу лоше утицати на њену емоционалну зрелости, само ћу још мало искористити ту могућност, док још имамо довољно места у кревету, да заједно утонемо у сан. Мени нема дражег сна од таквог сна.