Нажалост, ми јесмо и сироти и исфрустрирани.
На располагању нам је само пет оцена, а цифре од један до пет никако не могу да покажу све нијансе у различитом знању и раду деце. Свако дете мора бити оцењено бар четири пута у току полугодишта, а закључна оцена би требало да буде просек свих тих оцена из оба полугодишта. Ако ово није испоштовано, онда можете рећи да је ваше дете оштећено. Ако вас само нервира што ваше дете има, на пример, оцене 3,2,3,2,2, а неко друго које је очигледно лошије има 1,2,1,2,2, а на крају обоје имају закључено 2, то нервира и нас, али таква су правила. Некада се закључи двојка и детету које има оцене 1,1,1, али то се изгласа на одељенском већу, на предлог разредног старешине, психолога или педагога, ако дете има неких тешких проблема у животу, па ПЕПСИ служба сматра да му треба помоћи.
Што се одлазака у школу тиче, идите осим родитељских састанака још једном у току сваког полугодишта на примање родитеља. Не треба да будете ни набусити ни скрушени, већ сасвим природно да разговарате о свом детету. Није нама, у ствари, толико битно да ви дођете да видите оцене, већ кроз разговор са вама разредни старешина додатно упознаје дете. Јесмо ми учили и психологију и педагогију, али нисмо видовити, и потребна нам је сарадња са вама да бисмо схватили шта се у њиховим главицама збива. Нека деца се сама боре за своје оцене, и често траже и више него што заслужују, а нека деца ћуте и чекају да професор, ето, можда примети и њих. Наравно да би професор то требало да препозна, да подстакне такво дете… Али… нисмо ми непогрешиви нити из чистог хира нећемо да помогнемо, већ врло несавршени, обични људи који у току 45 минута треба да: деци објасне лекцију која је сувише тешка за њихов узраст, повежу то знање са знањем које је деца требало да усвоје на претходном часу (а нису, јер је и то било непримерено за њихове године), одраде администрацију, импровизују наставна средства којих нема, размишљају чиме да упосле хиперактивну децу, како да смире и мотивишу незаинтересовану децу, кога да оцене, кога су већ оценили, ко нема свеску, ко нема књигу, зашто мали Пера не пише, да ли малу Мају боли стомак или само хоће да иде кући, и да ли ће отићи кући или ко зна где, да ли је редар обрисао таблу и ко је уопште редар, зашто мали Жика већ трећи пут није урадио домаћи, да ли његови родитељи знају да је он нагло попустио, и шта се то са њим дешава…. У целој тој фрци једно просечно и мирно дете лако остане непримећено. Не мислим буквално да не приметимо да постоји, већ не размишљамо толико о његовим очекивањима, успесима и неуспесима.
Субјективне и објективне оцене
Оцене у нашим школама су прилично субјективне. Деца одговарају а професор процењује за коју је то оцену. Учили смо ми на педагогији пуно о факторима који утичу на субјективност оцене и како их контролисати, али субјективна оцена остаје субјективна. Објективна оцена се добија само на тестовима који личе на пријемне за средњу школу. Значи, сви раде исте задатке у истим условима и бодују се по истом критеријуму. Контролни из математике, рецимо, има све услове да буде објективно оцењен. Свако усмено одговарање води до субјективне оцене. Дакле, оцена не зависи само од показаног знања, већ и од утиска који ученик остави. Па тако, на пример, док он одговара професоров ток мисли може бити отприлике овакав: „Знам да је стидљив и има трему, вероватно зна више него што показује.“ па дете добије већу оцену, или: „Ето, прошли пут није пазио на часу, па сада тај податак не зна.“ и онда дете добије мању оцену због неког небитног податка, чисто да би било кажњено што је ометало час.
Е, ту играју улогу ваши разговори са разредним старешином. Не на крају године, већ пар пута у току године. Када ви кажете да ваше дете може и жели боље и више, али рецимо повучено је, није борац, не гура се (кажем хипотетички), али криво му је када добија двојке, ви сте скренули пажњу оном хаотичном професору с почетка приче на ваше дете, па сте целој оној фрци од мисли које се дешавају у току часа додали и „а овај мали би можда могао и боље него што ми се чини, баш ћу обратити пажњу на њега.“ А док дете одговара професоров ток мисли би могао бити уместо: „Аха, сад је на реду мали Пера. Он је стандардни двојкаш, гарант је опет ту негде.“, овај: „Он се значи не задовољава двојком, само то не говори. Па хајде да видим може ли се од њега извући више.“
А утичите и на клинца да буде мало продорнији, да тражи шта му припада. Ми се углавном, не зато што свесно то хоћемо – али тако испадне, трудимо да оне који су између 1 и 2 некако мотивишемо и погурамо до двојке, и оне који су између 4 и 5 подстакнемо да се боре и труде за 5, а деца која су између често неправедно буду занемарена, некако се изгубе у просеку. Али верујте ми, велика већина професора не ради то из злобе или што их мрзи да размишљају, већ је стварно тешко свести толико различите деце само на цифре од 1 до 5.
Текст је коментар једног од читалаца Зелене учионице.