O ocenjivanju i nepravednim profesorima

3 oktobra, 2019

Nažalost, mi jesmo i siroti i isfrustrirani.

Na raspolaganju nam je samo pet ocena, a cifre od jedan do pet nikako ne mogu da pokažu sve nijanse u različitom znanju i radu dece. Svako dete mora biti ocenjeno bar četiri puta u toku polugodišta, a zaključna ocena bi trebalo da bude prosek svih tih ocena iz oba polugodišta. Ako ovo nije ispoštovano, onda možete reći da je vaše dete oštećeno. Ako vas samo nervira što vaše dete ima, na primer, ocene 3,2,3,2,2, a neko drugo koje je očigledno lošije ima 1,2,1,2,2, a na kraju oboje imaju zaključeno 2, to nervira i nas, ali takva su pravila. Nekada se zaključi dvojka i detetu koje ima ocene 1,1,1, ali to se izglasa na odeljenskom veću, na predlog razrednog starešine, psihologa ili pedagoga, ako dete ima nekih teških problema u životu, pa PEPSI služba smatra da mu treba pomoći.


Što se odlazaka u školu tiče, idite osim roditeljskih sastanaka još jednom u toku svakog polugodišta na primanje roditelja. Ne treba da budete ni nabusiti ni skrušeni, već sasvim prirodno da razgovarate o svom detetu. Nije nama, u stvari, toliko bitno da vi dođete da vidite ocene, već kroz razgovor sa vama razredni starešina dodatno upoznaje dete. Jesmo mi učili i psihologiju i pedagogiju, ali nismo vidoviti, i potrebna nam je saradnja sa vama da bismo shvatili šta se u njihovim glavicama zbiva. Neka deca se sama bore za svoje ocene, i često traže i više nego što zaslužuju, a neka deca ćute i čekaju da profesor, eto, možda primeti i njih. Naravno da bi profesor to trebalo da prepozna, da podstakne takvo dete… Ali… nismo mi nepogrešivi niti iz čistog hira nećemo da pomognemo, već vrlo nesavršeni, obični ljudi koji u toku 45 minuta treba da: deci objasne lekciju koja je suviše teška za njihov uzrast, povežu to znanje sa znanjem koje je deca trebalo da usvoje na prethodnom času (a nisu, jer je i to bilo neprimereno za njihove godine), odrade administraciju, improvizuju nastavna sredstva kojih nema, razmišljaju čime da uposle hiperaktivnu decu, kako da smire i motivišu nezainteresovanu decu, koga da ocene, koga su već ocenili, ko nema svesku, ko nema knjigu, zašto mali Pera ne piše, da li malu Maju boli stomak ili samo hoće da ide kući, i da li će otići kući ili ko zna gde, da li je redar obrisao tablu i ko je uopšte redar, zašto mali Žika već treći put nije uradio domaći, da li njegovi roditelji znaju da je on naglo popustio, i šta se to sa njim dešava…. U celoj toj frci jedno prosečno i mirno dete lako ostane neprimećeno. Ne mislim bukvalno da ne primetimo da postoji, već ne razmišljamo toliko o njegovim očekivanjima, uspesima i neuspesima.

Subjektivne i objektivne ocene

Ocene u našim školama su prilično subjektivne. Deca odgovaraju a profesor procenjuje za koju je to ocenu. Učili smo mi na pedagogiji puno o faktorima koji utiču na subjektivnost ocene i kako ih kontrolisati, ali subjektivna ocena ostaje subjektivna. Objektivna ocena se dobija samo na testovima koji liče na prijemne za srednju školu. Znači, svi rade iste zadatke u istim uslovima i boduju se po istom kriterijumu. Kontrolni iz matematike, recimo, ima sve uslove da bude objektivno ocenjen. Svako usmeno odgovaranje vodi do subjektivne ocene. Dakle, ocena ne zavisi samo od pokazanog znanja, već i od utiska koji učenik ostavi. Pa tako, na primer, dok on odgovara profesorov tok misli može biti otprilike ovakav: “Znam da je stidljiv i ima tremu, verovatno zna više nego što pokazuje.” pa dete dobije veću ocenu, ili: “Eto, prošli put nije pazio na času, pa sada taj podatak ne zna.” i onda dete dobije manju ocenu zbog nekog nebitnog podatka, čisto da bi bilo kažnjeno što je ometalo čas.

E, tu igraju ulogu vaši razgovori sa razrednim starešinom. Ne na kraju godine, već par puta u toku godine. Kada vi kažete da vaše dete može i želi bolje i više, ali recimo povučeno je, nije borac, ne gura se (kažem hipotetički), ali krivo mu je kada dobija dvojke, vi ste skrenuli pažnju onom haotičnom profesoru s početka priče na vaše dete, pa ste celoj onoj frci od misli koje se dešavaju u toku časa dodali i “a ovaj mali bi možda mogao i bolje nego što mi se čini, baš ću obratiti pažnju na njega.” A dok dete odgovara profesorov tok misli bi mogao biti umesto: “Aha, sad je na redu mali Pera. On je standardni dvojkaš, garant je opet tu negde.”, ovaj: “On se znači ne zadovoljava dvojkom, samo to ne govori. Pa hajde da vidim može li se od njega izvući više.”

A utičite i na klinca da bude malo prodorniji, da traži šta mu pripada. Mi se uglavnom, ne zato što svesno to hoćemo – ali tako ispadne, trudimo da one koji su između 1 i 2 nekako motivišemo i poguramo do dvojke, i one koji su između 4 i 5 podstaknemo da se bore i trude za 5, a deca koja su između često nepravedno budu zanemarena, nekako se izgube u proseku. Ali verujte mi, velika većina profesora ne radi to iz zlobe ili što ih mrzi da razmišljaju, već je stvarno teško svesti toliko različite dece samo na cifre od 1 do 5.

Tekst je komentar jednog od čitalaca Zelene učionice.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


4 komentara na "O ocenjivanju i nepravednim profesorima

  1. vesna kaže:

    Da li nastavčko veće ima pravo da poravi ocenu bez saglasnosti nastavnika koji dete prati tokom cele godine a ne nastavničko vece ?

    1. Ivana kaže:

      Nastavnicko Veće nema nikakve veze sa ocenama učenika. Odeljenjsko Veće zaključuje ocene na predlog predmetnog nastavnika.Odeljenjsko Veće čine nastavnici koji predaju tom odeljenju, tako da poznaju i prate te učenike.

  2. Slavoljub Jovanović kaže:

    Subjektivni i objektivno ocenjivanje
    Čitajući razna razmišljanja na temu formiranja ocene kao vrednosnog ishoda, truda i rada učenika ali i samog nastavnika , reših da jedno svoje iskustvo iz sopstvene tridesetogodišnje nastavničke prakse ,eto ovako, stavim pred sve svoje kolege a u želji da čujem komentar o ispravnosti mog postupanja.
    Kao nastavnik fizičkog vaspitanja uvek sam pokušavao da svoj odnos prema učenicima gradim na međusobnom poverenju i uvažavanju mogućnosti i potreba učenika. Zašto mi je to toliko značajno?…. Kroz plan i program rada u krajnjem ishodu dolazimo i do posebno teških elemenata i vežbi. Kada učenici nebi bili spremni da meni kao nastavniku i asistentu ukažu potpuno poverenje, bili bi neuspešni i čak bi sebe doveli u opasnost od povređivanja. Takav odnos se ne može izgraditi samo za jedan čas i da odgovara potrebama samo jednog zahteva. To je uzajamno poverenje koje mora biti iskreno i kao takvo često ostaje i posle okončanja đačkih dana. Kakve veze ovo ima sa ocenjivanjem?..
    U jednom odeljenju kome sam predavao imao sam učenika koji je imao zravstveni hendikep i koji po prirodi njegove dijagnoze bi trebalo da ne radi ništa od onoga što rade drugi učenici. Imao je delimičnu paralizu cele leve strane tela i ugrađenu nekakvu pumpicu u mozgu ,neznam iz kojih medecinskih razloga. O svemu sam bio uredno obavešten od roditelja i lekara od koji sam sam tražio mišljenje. Mišljenje mi je bilo potrebno jer je učenik insistirao da u skladu sa svojim mogućnostima bude aktivan na časovima. Moram da priznam da sam ga uvek imao u vidokrugu . On je radio, kako sam kaže, zbog sebe i bio veoma disciplinovan u koliko sam ja smatrao da neku vežbu treba da preskoči jer bi za njega bila rizična. Meni je stalno bio pred očima ali sam primećivao i poglede, pa i poneki komentar ostalih učenika. Nastava je odmicala, učenici su dobijali ocene, u ostalom kao i on. Kada se primakao kraj školske godine došli smo do formiranja konačne ocene. Moj način ocenjivanja je bio da posle svih ocena zarađenih tokom godine ne pravim konačnu ocenu kao srednju vrednost predhodnih ocena, već da čujem i same učenike kako bi sebe ocenili. Nekad nismo ni svesni koliko sami učenici mogu biti dobri procenitelji sebe samih. Dakle ,oni su posedali ispred mene i samo što nismo počeli naše ocenjivanje javio se za reč predsednik odeljenja podržan od svih učenika i učenica jednoglasno. Nastavniče, otpoče on, želimo da vas zamolimo da Aleksadru zaključite peticu, makar nikome od nas ne dali i ako je zaslužujemo. On nas nikako nije mogao dostići ali je bio vredniji i uporniji od svih nas. Tog trenutka sam ,pomalo zatečen, za trenutak zanemeo, ali sam sa knedlom u grlu ipak bio ponosan na njih.Za mene, kao njihovog nastavnika takav njihov stav je bila najveća nagrada mog rada sa njima. Sada je na mene bio red da i ja njima odgovorim. Rekao sam im da sam zbog takvog njihovog stava ponosan na njih i da će svi imati petice, jer nije cilj samo nečim vladati i znati nego i biti svestan da je pre svega važno biti čovek.
    Tada sam od njih dobio aplauz i to mi je bila najdraža nagrada. Oni su završili školu i otišli na dalja školovanja. Ja, kao nastavnik u godinama ipak po nekad volim da se rekreativno istrčim na gradskoj atletskoj stazi, a tamo se na stazi počesto sretnem i sa svojim bivšim đacima koji se ,eto , rekreativno bave trčanjem, sebe radi.
    Šta je tu sada objektivno a šta subjektivno ocenjivanje. Dali sam trebao drugačije postupiti. Ja sam i sada ponosan na moje đake i to iskustvo sa njima pokušavam da primenjujem u radu i sa novim generacijama.

  3. Aleksandar Vlahović kaže:

    Problem koji ja vidim kod ocenjivanja i zaključivanja ocena je da ne postoji “popravak” ocene. Ocena ne može više da se popravi nego samo da se doda još jedna, dve tri čija srednja vrednost će jednog dana možda biti bolja od x,50 pa će je popraviti.

    Npr. Učenik nije spreman i dobije 3. Spremi se za sledeći čas i dobije 5 ali to nije 5 nego dve četvorke. Da bi popravio ocenu sa 3 na 5 učenik mora da dobije minimum 3×5 posle toga da bi došao na 4,50.
    Onda imamo situaciju gde mi ćerka kaže:
    Bolje da se ne javljam da popravljam jer šta ako dobijem 4? Kako ću onda moći da popravim? Videću kako će biti na kontrolnom…

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama