Језик је жив и стално се мења, па тако не треба да нас чуди да неке ствари којима су нас учили у школи данас не важе, а неке од њих ни тада нису биле исправне. Следећи пут када вас неко исправи и каже вам да не можете да кажете „пуно хвала“, упутите га на овај текст. Лингвисти Слободан Новокмет и Светлана Слијепчевић откривају које су то омиљене језичке заблуде код Срба.
Лингвисти са интернет странице Језикофил објаснили су да постоји више језичких заблуда у које годинама верујемо, али је време да се ствари мало промене.
Једна од најраширенијих заблуда у српском језику тиче се употребе прилога пуно у конструкцији пуно хвала. Најчешћи аргумент против овог израза је да не постоји празно хвала и да се може рећи само много хвала.
Празан може бити супротно од пун, али то су придеви, нпр. празна чаша – пуна чаша, и резервисани су само за то једно значење. У конструкцији пуно хвала, пуно је прилог и има значење „у великој количини, у великом броју, много, нпр. У овом граду има пуно трговаца. Пуно хвала може равноправно да се користи уз много хвала. Насупрот томе, чак ни прилог празно није супротан прилогу пуно, празно може да значи нпр. „тупо и безизражајно” – Зашто ме тако празно гледаш?
А ни придев празан није у свим значењима антоним придева пун, онда бисмо на сваки пун сат очекивали и празан сат, на пуна једра – празна једра, питали бисмо се да ли пуна снага подразумева и празну снагу, да ли народ пун предрасуда може да буде и празан предрасуда. Једна од највећих заблуда јесте да значење једне речи може да се одреди тако што ће се дати реч супротног значења.
Друга честа искључивост тиче се употребе придева задњи у значењу последњи. На пример, честа је тврдња да се не може рећи задњи у реду, или у задње време, само последњи у реду и последње време, јер не постоји предњи у реду ни предње време. Задњи, истина, има основно значење „који се налази позади” (задње седиште, задње гуме и сл.), али из тог значења развила су се друга просторна и временска значења – последњи у реду, завршни, крајњи (Није то ни права ни задња несрећа; Задњег дана у месецу и сл.). У овим случајевима употреба придева задњи не подразумева да је оно што му претходи – предње, већ да је на почетку, прво.
Такође, није необично користити речи и изразе примарно просторног значења за временске интервале, пошто тако познатим просторним релацијама описујемо време које је апстрактно – иза поноћи, задњи тренутак, преко пола сата и сл.
Често се одмалена научимо да не говоримо цело време, већ искључиво све време, и то беспоговорно усвајамо, а да се и не запитамо зашто. Каква црна целина, цео је хлеб, време може бити само „све”. Ипак, ако мало размислимо, схватићемо да придев цео често користимо баш уз различите временске речи – Цео дан сам био тамо; Цео сат чекам; Био сам на одмору целих месец дана. Придев цео може да значи „који је узет у целини, сав, читав”, па тако и временске интервале посматрамо као заокружене целине, а зашто бисмо из тога изузимали и именицу „време”. Истина, правописни приручници кажу да је ово, пре свега, питање стила и да се не препоручује, али ипак треба знати да са граматичке и логичке стране није погрешно.
Такође, можда ћемо да се изненадимо ако отворимо Правопис и сазнамо да у језику постоје многи дублети од којих ми често користимо само један облик мислећи да је он правилан и једини исправан. Тако је сасвим у реду користити обојица и обадвојица, разочарање и разочарење, поготово и поготову, ујутру и ујутро и сл.
Извор: 24sata.rs