Jezik je živ i stalno se menja, pa tako ne treba da nas čudi da neke stvari kojima su nas učili u školi danas ne važe, a neke od njih ni tada nisu bile ispravne. Sledeći put kada vas neko ispravi i kaže vam da ne možete da kažete „puno hvala“, uputite ga na ovaj tekst. Lingvisti Slobodan Novokmet i Svetlana Slijepčević otkrivaju koje su to omiljene jezičke zablude kod Srba.
Lingvisti sa internet stranice Jezikofil objasnili su da postoji više jezičkih zabluda u koje godinama verujemo, ali je vreme da se stvari malo promene.
Jedna od najraširenijih zabluda u srpskom jeziku tiče se upotrebe priloga puno u konstrukciji puno hvala. Najčešći argument protiv ovog izraza je da ne postoji prazno hvala i da se može reći samo mnogo hvala.
Prazan može biti suprotno od pun, ali to su pridevi, npr. prazna čaša – puna čaša, i rezervisani su samo za to jedno značenje. U konstrukciji puno hvala, puno je prilog i ima značenje „u velikoj količini, u velikom broju, mnogo, npr. U ovom gradu ima puno trgovaca. Puno hvala može ravnopravno da se koristi uz mnogo hvala. Nasuprot tome, čak ni prilog prazno nije suprotan prilogu puno, prazno može da znači npr. „tupo i bezizražajno” – Zašto me tako prazno gledaš?
A ni pridev prazan nije u svim značenjima antonim prideva pun, onda bismo na svaki pun sat očekivali i prazan sat, na puna jedra – prazna jedra, pitali bismo se da li puna snaga podrazumeva i praznu snagu, da li narod pun predrasuda može da bude i prazan predrasuda. Jedna od najvećih zabluda jeste da značenje jedne reči može da se odredi tako što će se dati reč suprotnog značenja.
Druga česta isključivost tiče se upotrebe prideva zadnji u značenju poslednji. Na primer, česta je tvrdnja da se ne može reći zadnji u redu, ili u zadnje vreme, samo poslednji u redu i poslednje vreme, jer ne postoji prednji u redu ni prednje vreme. Zadnji, istina, ima osnovno značenje „koji se nalazi pozadi” (zadnje sedište, zadnje gume i sl.), ali iz tog značenja razvila su se druga prostorna i vremenska značenja – poslednji u redu, završni, krajnji (Nije to ni prava ni zadnja nesreća; Zadnjeg dana u mesecu i sl.). U ovim slučajevima upotreba prideva zadnji ne podrazumeva da je ono što mu prethodi – prednje, već da je na početku, prvo.
Takođe, nije neobično koristiti reči i izraze primarno prostornog značenja za vremenske intervale, pošto tako poznatim prostornim relacijama opisujemo vreme koje je apstraktno – iza ponoći, zadnji trenutak, preko pola sata i sl.
Često se odmalena naučimo da ne govorimo celo vreme, već isključivo sve vreme, i to bespogovorno usvajamo, a da se i ne zapitamo zašto. Kakva crna celina, ceo je hleb, vreme može biti samo „sve”. Ipak, ako malo razmislimo, shvatićemo da pridev ceo često koristimo baš uz različite vremenske reči – Ceo dan sam bio tamo; Ceo sat čekam; Bio sam na odmoru celih mesec dana. Pridev ceo može da znači „koji je uzet u celini, sav, čitav”, pa tako i vremenske intervale posmatramo kao zaokružene celine, a zašto bismo iz toga izuzimali i imenicu „vreme”. Istina, pravopisni priručnici kažu da je ovo, pre svega, pitanje stila i da se ne preporučuje, ali ipak treba znati da sa gramatičke i logičke strane nije pogrešno.
Takođe, možda ćemo da se iznenadimo ako otvorimo Pravopis i saznamo da u jeziku postoje mnogi dubleti od kojih mi često koristimo samo jedan oblik misleći da je on pravilan i jedini ispravan. Tako je sasvim u redu koristiti obojica i obadvojica, razočaranje i razočarenje, pogotovo i pogotovu, ujutru i ujutro i sl.
Izvor: 24sata.rs