Када бисте младог тинејџера који је већ у својој 12 години почео да показује знаке агресивног и делинкветног понашања (кршење друштвених и законских правила), питали: „Зашто то радиш? Које задовољство налазиш у томе?“, он вам највероватније не би одговорио на питање. Он не зна да ли је то задовољство или нешто друго. Оно што би вам у неком тренутку можда рекао је: „Ја чекам да ме неко заустави“. Већина би помислила да „то“ дете опет тражи пажњу и да не говори истину.
Међутим, чињеница је да он ЗАИСТА ЖЕЛИ да му неко постави одређене границе и правила. Зашто? Зато што поставити границе и правила у дететовом понашању значи да је тати и мами стало до њега и зато га усмеравају на прави начин. То значи да је вољен и поштован. С обзиром на то да његови родитељи то нису урадили за њега, него су одабрали да примене попустљиви васпитни стил, он не само да не зна правила адекватног понашања, већ уопште не верује да га мама и тата воле, нити да је било коме до њега стало. И његово понашање је тада нека врста аларма.
Код деце као што је овај дечак, због неадекватног постављања граница и немања разумних правила у породици, развија се велика емотивна празнина и осећај одбачености која их касније прати кроз цео живот и утиче и на њихове међуљудске односе и начин како воде свој живот. Врло често ова деца израстају у одрасле који крше правила (некад то раде и агресивно, а некад суптилно) или се понашају неодговорно (одуговлаче и избегавају обавезе и одговорности) или, пак, стално траже потврду других да су добри, лепи, згодни,… (са циљем да надоместе тај осећај емотивне празнине и одбачености). Овакве личности, не само да нису одговорне, већ остају емотивно незреле до краја свог живота.
Шта треба радити како би избегли ову животну замку у коју можете несвесно да ставите своје дете?
Градите и негујте квалитетну, искрену и отворену комуникацију
Успех у вођењу и усмеравању детета зависи од тога колико је квалитетан однос који родитељи стварају са њима. Уколико проводите довољно времена са својим дететом, играјући се или разговарајући о важним животним темама, поштујете његово/њено мишљење и водите здраву дискусију (примерену годинама детета), онда сте на правом путу. Када изградите „бетонски мост“ између вас, онда тај мост може да издржи и изнесе и најтежи проблем.
Будите ментор свом детету, али поштујте и његово мишљење
Родитељи су животни ментори својој деци и уче их шта је добро, а шта није, као и који су „алати“ за стварање квалитетних односа са другима, како у породичном, тако и школском/пословном окружењу. Уколико, када разговарате са својим дететом активно слушате шта вам говори, поштујете његово мишљење и емоције, онда градите окружење у коме ће дете моћи да усвоји вредности у које и ви верујете. Такође имаће довољно самопоуздања и вере да те вредности гаји и, на конструктиван начин, одбрани када је то потребно.
Међутим, уколико сте један од оних родитеља који „дели савете“ и сматра да много боље зна неке ствари од свог детета, онда свом детету суптилно шаљете поруку: „Ти не знаш ништа, ја све знам, и ти немаш право на мишљење, него ћеш радити како ти ја кажем“. Овакав став родитеља је одлична подлога за стварање животних замки за своје дете, где оно ствара дубоку емоционалну празнину и осећај одбачености, као и осећање да га други не поштују.
Постављајте му разумна ограничења и правила у понашању
Како би родитељи васпитавали одговорно и емотивно зрело и интелигентно дете, важно је да постављају одређене границе и разумна правила у понашању. То се односи на:
Стварање таквих ситуација да дете осети природну последицу свог неадекватног понашања;
Примена одређених добро измерених казни* (које су у складу са његовим годинама и емотивном зрелошћу) када дете покаже неадекватно понашање.
Иако је већини родитеља важно да добро васпитају своје дете и имају најбоље намере, нису сви природно обдарени да могу да направе прави баланс између адекватне и неадекватне казне и награде, или „нездравог“ давања савета и „здравог“ саветовања кроз активно слушање детета и потврђивања његових емоција и ставова.
Заправо је много важније прихватити себе са својим слабостима и јаким странама и бити спреман да радите на себи и учите нове родитељске вештине које ће вам помоћи да будете бољи родитељ. Такав особа постаје добар узор свом детету и на тај начин ствара квалитетно животно окружење у којем ће се развијати психички стабилна и отпорна одрасла особа.