Kada biste mladog tinejdžera koji je već u svojoj 12 godini počeo da pokazuje znake agresivnog i delinkvetnog ponašanja (kršenje društvenih i zakonskih pravila), pitali: „Zašto to radiš? Koje zadovoljstvo nalaziš u tome?“, on vam najverovatnije ne bi odgovorio na pitanje. On ne zna da li je to zadovoljstvo ili nešto drugo. Ono što bi vam u nekom trenutku možda rekao je: „Ja čekam da me neko zaustavi“. Većina bi pomislila da „to“ dete opet traži pažnju i da ne govori istinu.
Međutim, činjenica je da on ZAISTA ŽELI da mu neko postavi određene granice i pravila. Zašto? Zato što postaviti granice i pravila u detetovom ponašanju znači da je tati i mami stalo do njega i zato ga usmeravaju na pravi način. To znači da je voljen i poštovan. S obzirom na to da njegovi roditelji to nisu uradili za njega, nego su odabrali da primene popustljivi vaspitni stil, on ne samo da ne zna pravila adekvatnog ponašanja, već uopšte ne veruje da ga mama i tata vole, niti da je bilo kome do njega stalo. I njegovo ponašanje je tada neka vrsta alarma.
Kod dece kao što je ovaj dečak, zbog neadekvatnog postavljanja granica i nemanja razumnih pravila u porodici, razvija se velika emotivna praznina i osećaj odbačenosti koja ih kasnije prati kroz ceo život i utiče i na njihove međuljudske odnose i način kako vode svoj život. Vrlo često ova deca izrastaju u odrasle koji krše pravila (nekad to rade i agresivno, a nekad suptilno) ili se ponašaju neodgovorno (odugovlače i izbegavaju obaveze i odgovornosti) ili, pak, stalno traže potvrdu drugih da su dobri, lepi, zgodni,… (sa ciljem da nadomeste taj osećaj emotivne praznine i odbačenosti). Ovakve ličnosti, ne samo da nisu odgovorne, već ostaju emotivno nezrele do kraja svog života.
Šta treba raditi kako bi izbegli ovu životnu zamku u koju možete nesvesno da stavite svoje dete?
Gradite i negujte kvalitetnu, iskrenu i otvorenu komunikaciju
Uspeh u vođenju i usmeravanju deteta zavisi od toga koliko je kvalitetan odnos koji roditelji stvaraju sa njima. Ukoliko provodite dovoljno vremena sa svojim detetom, igrajući se ili razgovarajući o važnim životnim temama, poštujete njegovo/njeno mišljenje i vodite zdravu diskusiju (primerenu godinama deteta), onda ste na pravom putu. Kada izgradite „betonski most“ između vas, onda taj most može da izdrži i iznese i najteži problem.
Budite mentor svom detetu, ali poštujte i njegovo mišljenje
Roditelji su životni mentori svojoj deci i uče ih šta je dobro, a šta nije, kao i koji su „alati“ za stvaranje kvalitetnih odnosa sa drugima, kako u porodičnom, tako i školskom/poslovnom okruženju. Ukoliko, kada razgovarate sa svojim detetom aktivno slušate šta vam govori, poštujete njegovo mišljenje i emocije, onda gradite okruženje u kome će dete moći da usvoji vrednosti u koje i vi verujete. Takođe imaće dovoljno samopouzdanja i vere da te vrednosti gaji i, na konstruktivan način, odbrani kada je to potrebno.
Međutim, ukoliko ste jedan od onih roditelja koji „deli savete“ i smatra da mnogo bolje zna neke stvari od svog deteta, onda svom detetu suptilno šaljete poruku: „Ti ne znaš ništa, ja sve znam, i ti nemaš pravo na mišljenje, nego ćeš raditi kako ti ja kažem“. Ovakav stav roditelja je odlična podloga za stvaranje životnih zamki za svoje dete, gde ono stvara duboku emocionalnu prazninu i osećaj odbačenosti, kao i osećanje da ga drugi ne poštuju.
Postavljajte mu razumna ograničenja i pravila u ponašanju
Kako bi roditelji vaspitavali odgovorno i emotivno zrelo i inteligentno dete, važno je da postavljaju određene granice i razumna pravila u ponašanju. To se odnosi na:
Stvaranje takvih situacija da dete oseti prirodnu posledicu svog neadekvatnog ponašanja;
Primena određenih dobro izmerenih kazni* (koje su u skladu sa njegovim godinama i emotivnom zrelošću) kada dete pokaže neadekvatno ponašanje.
Iako je većini roditelja važno da dobro vaspitaju svoje dete i imaju najbolje namere, nisu svi prirodno obdareni da mogu da naprave pravi balans između adekvatne i neadekvatne kazne i nagrade, ili „nezdravog“ davanja saveta i „zdravog“ savetovanja kroz aktivno slušanje deteta i potvrđivanja njegovih emocija i stavova.
Zapravo je mnogo važnije prihvatiti sebe sa svojim slabostima i jakim stranama i biti spreman da radite na sebi i učite nove roditeljske veštine koje će vam pomoći da budete bolji roditelj. Takav osoba postaje dobar uzor svom detetu i na taj način stvara kvalitetno životno okruženje u kojem će se razvijati psihički stabilna i otporna odrasla osoba.