Сазнајте због чега малишани имају отпор према школи и на који начин родитељи несвесно доприносе томе.
Када крену у основну школу, у првом разреду, деца још увек имају позитиван став према школи. Још увек носе сећања из вртића где је било заступљено природно учење, учење кроз игру. Поједине школе имају довољно слуха да барем у првом разреду буду толерантије према великим индивидуалним разликама деце у адаптацији на нову средину. Међутим, по неким анкетама, већ од трећег разреда проценат деце који воли школу се значајно смањује из разреда у разред.
Зашто деца не воле школу?
Запоставља се природно учење
Пре почетка школовања, током првих 7 година живота, дете је у процесу „природног учења“. Оно усваја нова знања кроз игру, а ово учење је без присиле, спонтано, подржавајуће за дечју радозналу, креативну природу. Када пође у школу, игра какву је дете до тада познавало, мења се и постепено губи. За разлику од учења кроз игру, школа захтева учење само по себи. Детету нико у старту не објасни зашто су неке области важне, ни са којим циљем треба да их савлада. Тако оно временом стиче утисак да је школско учење без сврхе, без циља и да је једино важно добити што бољу оцену.
Школски програми
Програми у нашим школама су углавном застарели и не одговарају деци савремених генерација.
Нефер однос, ученик – наставник
Наставник сме да закасни на час, ваше дете не сме. Наставник сме да виче на дете, дете не сме да виче на њега. Наставник детету говори „ти“, дете њему „Ви“. Наставник својим ставом, понашањем а понекад и отворено, односно, вербално поручује: „Ја знам, ти не знаш! Подразумева се да поједини од ових елемената морају да постоје (на пример, да дете говори учитељу „Ви“, да не касни на час и сл.). Међутим, за већину деце учитељ је прва одрасла особа према којој морају да изграде овакав однос, отуда им је потребно време да то савладају.
Концепција школског дана
После 45 минута математике и 5 минута паузе сигурно ни ваше дете неће интересовати енглески језик или географија, али је ипак, приморано да седи на часу и покушава да буде што концентрисаније. Међутим, када би школа понудила више експеримената и интеракције уместо диктирања или монолога наставника, када би деца била охрабривана да гласно говоре своје мишљење, и њихов став према школи би био много бољи. У оним школским системима где је заступљена такозвана „блок настава“, ученици показују мањи отпор, а наставне предмете лакше усвајају, боље памте и више воле.
Родитељске грешке
Поједине родитељске изјаве и ставови, такође доприносе дететовом отпору према школи. На пример:
Мораш. Од раног детињства децу учимо да нешто морају (да буду добри, да слушају учитеље, да имју одличне оцене, да седе мирно на часу, да буду љубазни…), иако заборављамо да и ми као одрасле особе имамо отпор када треба да радимо нешто што осећамо као „морање“. Са друге стране, јасно је да је интересовање, а не приморавање на нешто, основни кључ успеха. Ако нас нешто интересује то онда лакше памтимо.
„Лако је теби“, „Ни мени нико није помагао у учењу“… Сваки пут када се позовете на сопствено искуство у контексту: „у моје време, ја сам…“ заправо поручујете детету да сте ви, у његовим годинама били бољи него што је оно сада.
„Твоје је само да учиш“. Овом реченицом сте направили више грешака истовремено. Најпре, то није истина. Дете има своје проблеме, недоумице, размишљања, борбе којих ви нисте свесни и о којима не знате довољно. Додатно га опретећују и родитељска очекивања која се не своде само на учење, већ подразумевају и да треба да задржи све своје навике и понашања којима су они задовољни, а да лоше навике измени или претвори у оне којима ће (опет они) тек постати задовољни. Став „твоје је само да учиш“, може се упоредити са бацањем малог детета у воду уз једину инструкцију: „ћути и пливај!“ Наиме, неко мора детету објаснити како се то ради.
„Учитељ је увек у праву“. Уздржите се од вечитог брањења учитеља. Објасните детету да су и они само „обичне“ особе, да се и њима дешавају грешке као и свима другима. Не плашите се да ћете нарушити нечији ауторитет ако пред дететом гласно изговорите да је та особа погрешила. Зашто је ово важно? Када дете има правилан, здрав однос према учитељу, лакше ће се усудити да га пита када му нешто није јасно на часу, а овакво понашање и ви треба да подстичете. Чак и ако то не раде друга деца, то не треба да буде оправдање да ваше дете понавља исту грешку.
Слобода за дететова осећања
Дозволите детету слободу да каже оно што оно мисли или осећа према школи. На пример, када вам каже: „Мрзим школу“, немојте га грдити како је ружно то што говори или га убеђивати да је тамо баш добро. Оно боље од вас зна како се осећа. Када вам повери своја осећања или отпор који има – позива вас у помоћ. Саслушајте га, прихватите његова осећања, јер је често то једино што оно од вас и тражи. Оно добро зна да ваше разумевање не значи престанак његовог школовања, нити то од вас очекује. Показујући разумевање – продубили сте однос поверења са дететом, показали сте се као добар слушалац, а ваше саучесништво у прихватању његових страхова и осећања шаљу поруку да оно не треба да буде савршено и испуњава ваша очекивања да би заслужило вашу љубав.
Јелена Холцер, педагог
Извор: yumama.com