Васпитачице се заиста свега наслушају – од тога да су само дадиље чија је дужност да хране туђу децу и мењају им пелене, да су дуже на празницима него на радном месту или да раде у сменама од “само пет сати”.
Сећате ли се још увек својих вртићких дана?
Моји су прошли крајем осамдесетих и кад видим како данас стоје ствари, преживео сам “Игре глади” а да нисам то ни знао.
Дођем ујутро, куварица ми у метални лончић пљусне гриз, до ручка су ми патике пуне воде, а џепови песка и камења. Трипут недељно, сваке недеље, на менију је болоњез, са два листа зелене салате у којима касније шверцујем пикуле и мењам их за место на јединој рђавој љуљашки у дворишту.
Тамо негде у Волтином на тадашњој периферији Загреба, у вртићу названом по неком народном хероју, на ливади сам оставио и два млечна зуба, а неки старији клипан одмах други дан украо ми је нови пинг-понг рекет. Адаптација? Ако мислите на децу која сатима на огради плачу за мајкама, онда је постојала и тада.
Израњавана кољена, обућа из Борова, и Хи-мен пре спавања. Били су то дивни дани. И сви смо их преживели.
У међувремену ствари су се, чини се, промениле.
Пре који дан читам драматични текст на једном домаћем порталу о родитељима који дижу буну након што је у једном градском вртићу нестало папирнатих чаша за воду.
Једно дете било је “толико” малаксало да је кад је стигло кући, цитирам: “Попило пола литре воде”. Другог су пак родитељи у паници прво нафиловали инхалацијом, а онда је мали успео објаснити да је само жедан.
– На рубу дехидратације – појаснио је отац, додавши да је васпитачица деци рекла да пију воду из руку, што нека од њих нису знала. Шкандал.
Догоди ли нам се стварно инвазија оних гигантских металних чудовишта из “Рата светова”, неће нам помоћи ни Том Круз. Судећи по овим исповестима, клинци ће први умрети, и то од жеђи, јер не знају чему служи славина.
Дан касније распитујем се код васпитачица из неколико градских вртића. На шта се све жалимо и како се са тиме носе? Јесмо ли ми родитељи у ствари изгубили разум?
Родитељска књига жалби дебела је и добро би дошла екипи са Њузнет-a , штета само што су сви приговори истинити. Ево изабраних:
– Молим вас не пуштајте ми дете толико често у песак, сваки пут кад идемо кући упрља нам цели ауто.
– Можете ли мало боље припазити на патике од сина? Старе су тек два дана и већ су изгребане.
– Откад је мој син кренуо у вртић, код куће ме стално гризе за руку. Па чему га то овде учите?
– Мом сте детету прекјуче скинули поткошуљу јер му је као било вруће и сад се прехладило. Нисам знала да вртић плаћам да би кући долазило болесно. Данас јој нисте променили упрљану мајицу, а таман смо хтели до града.
Мислите да не може горе? Идемо даље.
– Дођи, Марко, да ти завежем патике, видим да ти ова злочеста тета не жели помоћи.
– Зашто сваке године мењате васпитачице? Моје дете сад не жели у вртић јер више нема оне од раније. Истрауматизован је.
– Читала сам како је гојазност међу децом узела маха. Предлажем да се деци забрани да на свој рођендан у вртић доносе торту.
– Молио бих да мом сину не послужујете пилетину. Алергија? Не. Једноставно не подржавамо нехумани узгој перади.
– Моје дете је закинуто јер у групи има и млађе деце. Бојим се да због тога неће довољно брзо напредовати.
– Јуче сам случајно опсовао пред кћерком и она сад то стално понавља. Молим вас да то исправите, ја сам по струци инжењер и не разумем се у те ствари.
– Син је јуче изгубио своју играчку у вртићу, ми ћемо позајмити ову туђу која му се свиђа. Не брините, вратимо је кад му досади.
Васпитачице се заиста свега наслушају – од тога да су само дадиље чија је дужност да хране туђу децу и мењају им пелене, да су дуже на празницима него на радном месту или да раде у сменама од “само пет сати”. Међутим, ако нисте Ангелина Жоли и Брад Пит, тешко да сте икад имали прилику бринути се одједном за групу од 20-еро деце. И свако је гладно, жедно, мора на WC и пење се преко ограде, а једва је научило ходати.
И зато немојте се брукати, не шаљете дете у затвор, преживеће чак и ако му отму играчку, добије ћушку од пријатеља или поједе мало пластелина.
За ово задње кажу да је здраво за пробаву.
Томислав Новак
Извор: www.jutarnji.hr /ringeraja.rs