Ovo je samo jedno pismo mame posebnog deteta: Bez straha, lane moje…

decembar 28, 2016

Svaki roditelj, a posebno roditelj deteta s posebnim potrebama, ima jedan ogroman strah: šta ako nam se nešto desi, šta će biti s našim detetom?
Neću pisati uopšteno, pisaću sasvim subjektivno: moja devojčica, moja malena smeđokosa vila, ima autizam. Zarobljena je u svetu u kom reči postoje, ali ne izlaze. Postoje boje, oblici i emocije, ali su zarobljeni u tim malim glavicama.

Autizam je još uvek velika misterija i naučnici se ne mogu složiti zašto do njega dolazi, no eto, moje dete ga ima i mi živimo s njim. Budimo se s njim i ležemo s njim. 24 sata na dan.
I nije lako. Kako dete raste i postaje fizički jače, postaje i sve teže.Sve što je kod trogodišnjakinje izgledalo slatko i simpatično, sad izgleda pomalo groteskno, da ne upotrebim težu reč. Boleli su me, o koliko su me boleli zgroženi pogledi neupućene okoline koja je moju Divnu smatrala nemogućom i razmaženom, a ona je bila frustrirana što se taj čas ne može izraziti – da je boli, na primer. Da je žedna. Da joj je vruće.
I pitam se: šta jednog dana? Šta će biti s njom? Kako kažu reči pesme ‘kad krene kao lane među vukove’, a mojih zaštitničkih ruku neće biti oko nje da je grle i štite? Verujte, dala bih sto života da nije tako, da ovog trenutka mogu smisliti rešenje, mahnuti čarobnim štapićem i reći: “Sve će biti dobro! Ona će biti dobro.”
No, u stvarnosti tako ne ide. Ne postoje dobre vile i čarobni štapići koji će za čas rešiti problem, ali mi se uporno, i uporno držimo Isusa, ne da nam skine krst s leđa, već da nam ih ojača da ga snažnije nosimo.
Jednog dana, lane moje, kad sklopim oči, svet će i dalje postojati, no tvoj svet više nikad neće biti isti. Toliko ti toga želim! Toliko toga što drugi smatraju normalnim nama je skoro pa nemoguća misija: normalno školovanje, brak i majčinstvo. Često u suzama molim Boga da nam pomogne, da ako već muž i ja nismo dostojni milosti da je duša tog deteta belja od ljiljanove… i onda stanem… i pitam merim li po ljudskom ili po Božjem, jer ja zgrešim stoput u danu, a moja Mila nijednom… pa što joj onda tačno ja to tražim? Želim li za nju pravu stvar?
U jedno sam sigurna: osim Boga, niko te nikada dete moje neće voleti više od mene. Nijedan tvoj neuspeh neću osećati nikako drugačije nego kao kamen na duši, nijednu uvredu i ružan pogled neću doživeti nikako nego kao mač koji će mi probosti dušu, a često se osećam tako bespomoćno.
Na zemlji smo privremeno, često je zovemo Dolinom suza zbog patnji kojima smo izloženi, no ljubljena moja, od onog trena kad si se rodila, do trenutka kad mi svest ugasne, svaka moja misao biće upućena tebi. I čudna je to mešavina ljubavi, boli, sreće, patnje, ponosa, nemoguće je naći reč koja objedinjuje u sebi taj spektar emocija koji se u srcu roditelja kovitla, a ona postoji i izgara, tolikom žestinom da ponekad pomislim da je živ čovek ne može podneti.
Kad jednog dana prestanem hodati tvojim stazama i držati tvoju malu slatku ruku, jedno ti mogu obećati: ljubav nikad ne umire, i nikad te zbilja neću napustititi. Pratiću te, čuvati gde god pošla i što god radila, uporno i večno, strpljivo i do kraja. U vremenu i prostoru.
Sad si još mala. Takve misli teram od sebe i pripisujem ih nekakvoj dalekoj dalekoj budućnosti, no istina jes da ne znamo šta nam donosi sutra. Ako ikad, dušo moje duše, budeš znala čitati ili ti budu mogli čitati, znaj: nalaziću se u svakom treptaju leptira oko tebe, povijaću svaku vlat trave i svaki cvetak koji ćeš ubrati – u odrazu njega videćeš moje lice. Ako u životu budeš tužna, doći ću ti u vetru da ti šapnem da će proći, baš kako to činimo i danas. Ljubav je neuništiva i ne poznaje granice materijalnog i nematerijalnog sveta, i baš zato ti mogu obećati da ćeš njome biti obavijena poput fluida koji ne štiti skroz, ali čini da manje boli.
Pronaći ćeš me svuda, dovoljno je da samo pomisliš na mene i biću za te tu. Zauvek.
Nemojte me pitati zašto baš danas pišem ovaj tekst. Nemam posebnog razloga. Imam hiljadu razloga. Bili oni ljubav, strah, neizvesnost, nebitno je, ovo je samo jedno pismo jedne mame jednog posebnog deteta.
Želim samo da znaš da te volim od prvog dana – kad sam te poželela, kad sam ugledala najlepše bademaste oči na svetu. Znam da ne znaš šta znači kad ti kažem da te volim. Ali ja ću ti to i dalje govoriti, hiljade i hiljade puta, neumorno, jer duboko u duši znam da tvoja duša razume značenje ljubavi. Stvorila te čista Ljubav, ta kako je onda ne bi razumela?
I znaš, nikada zapravo neću nestati. Doći ću ti da poljubim gde boli, da zagrlim kad ti bude potrebno, i kunem ti se, malena moja, znaćeš da sam to ja, da smo to mi. Oduvek smo bile mi.
Kako jednog dana, lane moje? Nećemo se bojati. Ne dok je ljubavi. Ona ne poznaje strah i ne priznaje strepnju, samo daje mir i obećanje nečeg toliko divnog da možemo samo nagađati o čemu se radi.
Nadam se da ćeš ove reči moći razumeti. Ako ne umom, onda srcem. Jer u njemu si se nastanila od prvog dana i prebivaćeš u njemu doveka.
Bez straha, Divna moja.
Izvor: blog.vecernji.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama