Написала је то једна мама, а иза њене изјаве крије се заправо једна предивна порука коју би свака мама требалo да чује
„НЕДОСТАЈУ ми моје старе пријатељице у оној мери с којима сам се с њима некада дружила, али зачудо, не недостају ми баш толико јако колико сам мислила да хоће.“, написала је мама Jennifer S. Wright на свом блогу на Huffington postu , а иза њене изјаве крије се заправо једна предивна порука коју би свака мама требала чути.
„Јер имам своју децу. Девојчице у доби од пет и мало старије од једне године које су постале моје велико и сретно друштво. Друштво с којим имам свакодневну интеракцију. Друштво с којима ми комуникација није спала на поруке и ту и тамо позив.
Било је тренутака када ми је страшно недостајао део мог старог живота. Када сам први пут родила дружење с пријатељицама проредило се, али не толико колико сам то приметила након рођења моје друге кћери. Заправо, велики је проблем био тај што сам с млађом кћерком имала знатних проблема око дојења, то је била цела процедура због које сам извесно време дословно престала одлазити игде на дуже време. Имале смо своју процедуру због које смо се мало скучили, мој супруг, кћерке и ја.
Нисам то примећивала у прво време, но једног ми је дана синуло – можда ми недостаје моје старо друштво, али не осећам то толико јер имам ново друштво. Ново супер друштво – цуре с којима радим баш све што девојке раде. И више – наравно, а викендима имамо дане за одрасле када у наш примамо и нашег тату. И онда радимо баш све заједно – одлазимо на излете, дружимо се и забављамо или идемо само до дућана изабрати најбоље јабуке. Имамо своје фору, своју рутину и свакодневна мала изненађења. Јер ту су ипак још увек деца у питању. Али не било каква деца већ – сестре и најбоље пријатељице.
Једнога дана, недавно, девојке су гледале цртић, а супруг и ја гледали смо њих. Спојених кољена и рамена, главе наслоњене једна на другу творећи срце својим телима. Пријатељице. Моја млађа кћер све је чешће почела изводити биесни глисте само зато што јој је јако недостајала њена сестра која је у вртићу. Толика љубав.
С њима је данас тако лако живети. Без обзира што су мале опет су довољно велике, и две су, па могу направити све што требам по кући. Могу се отичи истуширати без бриге знајући да ће се оне забављати, а када ме затребају да ће једноставно доћи до мене. Немам потребу ослушкивати фантомске звуке и брзати с туширањем само да да видим што моје двогодишње дете ради.
Моје су девојчице супер друштво, али оне су моја деца. Ја сам ипак одрасла особа и зато ми понекад стварно недостају моје пријатељице. Но моје је време једноставно тренутно лимитирано.
Недавно сам случајно поразговарала с једним незнанцем у ресторану где сам дошла са својим кћерима. Почели смо тему о деци и је ли тешко одгајати двоје деце, питамо јер су он и супруга планирали још једно дете, али некако никако да се одлуче.
Оно што сам му одговорила заправо је мени на крају стварно отворило очи. Одгајати двоје деце је предивно, али и изазовно. Ова разлика у годинама сада ми делује још боље јер сам ипак имала доста времена бити толико насамо са својом старијом кћерком, баш као сада могу бити насамо с мањом.
То је време толико кратко заправо, толико опет лимитирано јер знам да ћу се већ за коју годину опет моћи посветити својим пријатељицама, када моје девојчице више не буду толико требале моје друштво. И зато желим максимално уживати у том лимитираном времену са својом децом. Желим да се сећају колико су као мале доживјеле и проживјеле толико тога са својом мамом, да једном када се осврнем на ове године не жалим што с њима нисам била више.
И зато ми моје пријатељице недостају, али не толико колико сам мислила да хоће, а још притом знам да ће пет доћи вријеме када ћемо сигурно мало више активирати наша дружења.
Засад ћемо још увек остати више на порукама него на правим доживљајима, њих ћу још једно време проживљавати са својом децом. Док су још увек мале.
Извор: index.hr