Било би веома важно да сви, а нарочито они који нису просветни радници, прочитају овај текст. Молим вас да заборавите, бар на неколико минута, све предрасуде које су толико година уметане у наше главе.
Јесен 2016. и најава новог штрајка просветних радника. Рекли бисте, шта је ту ново? Искрено, и нема ништа ново. У томе и јесте проблем! Сваке године је све исто. Почевши тамо негде 90-их година прошлог века па све до данашњег дана, све оно што просветни радници траже може стати у једну једноставну реченицу- немојте да нас правите будалама! Исти захтев постоји и данас, без обзира како га језички формулисали.
Пре готово две године, маратонски штрајк је завршен једним документом који се зове „Споразум о решавању спорних питања“. То је документ који представља компромис државе и захтева просветних радника. Дуго смо га порађали, да бисмо данас могли да констатујемо да нас је држава ПРЕВАРИЛА. Опет. Ништа од преузетих обавеза Влада Србије није извршила! Лепо је када држава поштује преузете међународне обавезе, али зар није нормално да држава поштује и преузете обавезе према сопстевном народу? Тај Споразум је потписала иста ова Влада Србије. Потписници нису више тамо али је тамо исти човек који је дао сагласност да се стави потпис У ИМЕ ВЛАДЕ СРБИЈЕ. Зато је иста. Опет ћете да питате, шта је ту ново? Кога ова држава није преварила? Због чега сви заједно ћутимо?
Просветни радници су у штрајку тражили само правичност. Не нешто за себе, а на вашу штету! Тражили смо да сви у држави једнако поделе терет тренутног стања. Не може неко у Агенцији за поморску пловидбу (а и таква у Србији постоји) да добије 6 минималних зарада као почетну плату. И ви треба да размислите о томе. То није поштено према професору, али ни према лекару, трговцу, чистачици, зидару… Кажу нам да ММФ нешто не дозвољава па зато мора овако. ТО ЈЕ ЛАЖ! Сви имамо неки кредит у банци, зар не? Пита ли вас банкар чега ћете се одрећи да вратите кредит? Не пита! Ваша ствар је да ли ћете се одрећи хлеба или цигарета. Њему је једино важно да сте у стању да вратите дуг. Наша држава се одрекла есенције друштва, одрекла се образовања, културе, здравства, а у корист политички профилисаних хохштаплера који не умеју ништа друго да раде, осим да нас све поткрадају. Сигуран сам да и добар део вас исто мисли. Због чега се сви заједно не побунимо? Зашто ћутимо?
Једна од најважнијих лекција је да научимо децу да не пристају да од њих неко сутра прави будале! Када професори не би подучавали томе, више се не би ни могли звати професорима. Надам се да ћете овог пута бити на нашој страни.
Душан Кокот