Посао логопеда се састоји из два једнако важна дела. Један се односи на рад са дететом а други на рад са родитељима. Током дугогодишње праксе стекла сам утисак да је некада важније време посветити родитељу, јер је неопходно разрешити њихове дилеме. Данас сам имала уобичајен радни дан, мада сам под јаким утиском.
Две маме су ми “отвориле душу” и испричале врло сличну причу. Управо је то разлог мојих утисака. Обе имају децу са кашњењем у развоју говора. У оба случаја врло специфичне околности су довеле до овог проблема. Пошто су деца узраста од две године и пар месеци, а укључена су у третман, очекујем да ће успешно превазићи ову тешкоћу. Биће неопходно да радимо и да се сви заједно потрудимо, али мислим да је извесно да ћемо решити проблем који имамо.
Kада се осврнем уназад, показало се да готово сваки родитељ који уђе на моја врата у једном моменту има потребу да “призна” своју кривицу за настанак проблема. И ове две горе поменуте маме су ми причале о себи и свом односу према деци.
Једна мама је била „крива“ јер не посвећује довољно пажње својој девојчици. Она има троје деце и средње дете је доминантно и окупира физички и ментални простор. То је разлог због којег је мама „крива“. Да она посвећује више пажње и времена најмлађој девојчици можда она не би имала проблем. Била је врло узнемирена и сузе су јој преплавиле лице док је о овоме говорила.
Друга је причала о динамици породице. Оба родитеља су запослена. Пошто ради у настави, сматра да дође уморна са посла и да јој је вероватно глас преоптерећен па из тог разлог недовољно прича са својим сином. Наравно да се осећа као да је због тога „крива“ и такође то признаје у сузама.
Занимљиво је да се ово често догађа. Заправо када мало боље размислим сви родитељи деце са тешкоћама у развоју су „криви“.
У оквиру едукације за Марте Мео практичаре, коју похађам, анализирали смо снимке свакодневних активности (пресвлачење, храњење, купање) маме и здраве бебе као и маме и бебе са тешкоћама. Ови снимци потпуно јасно приказују како све маме, без изузетка у себи имају интуитивне и добре дидактичке способности. Дакле њих интуиција води да својим понашањем у највећој мери подстичу развој своје деце а да о томе ни не размишљају. Kада је реч о здравој деци овај процес се одвија неометано и глатко. Kада дете има проблем чак и овај природан и једноставан вид комуникације и односа уопште између маме и детета постаје веома сложен.
Оно што се издваја као разлика између ове две врсте снимака нису реакције мама неко одговори деце. Дакле, и поред тога што маме на оба снимка реагују врло подстицајно за своју децу, здрава деца адекватно одговарају (погледом, положајем тела, осмехом а касније речима), док деца са потешкоћама у развоју теже усмеравају поглед или изостаје осмех. У сваком случају, не дају адекватан одговор који би наставио магичан круг интеракције.
Маме деце са проблемом, управо због изостанка адекватног одговора, почињу да мисле како нешто погрешно раде и мењају своје понашање, труде се да изнађу нове стратегије које би биле делотворније и у том лутању често могу и да направе “грешку” а као резултат свега у њима се развија осећај кривице за настанак проблема.
Околности у којима су се нашле маме о којима сам говорила су биле тешке. Није било лако правити идеалан однос са дететом у њиховом случају. Наравно да мама која има троје деце није због тога крива. Нити је крива мама која је запослена. Проблем у развоју није изазвала запосленост маме као ни браћа и сестре.
Маме, запамтите:
Нисте криве! Ако се тако некада осетите, разговарајте о томе са својим терапеутом или са неким ко зна разлику у одгоју деце са тешкоћама и деце типичног развоја. Покушајте да своју енергију трошите конструктивно. Kривица је осећај који је везан за прошлост а она је коначна и не може се мењати. Одговорност се односи на садашњост. Урадите данас оно што је најбоље за ваше дете и увече лезите на спавање задовољне што сте урадиле праву ствар.
Извор: logopediavramovic.com