Posao logopeda se sastoji iz dva jednako važna dela. Jedan se odnosi na rad sa detetom a drugi na rad sa roditeljima. Tokom dugogodišnje prakse stekla sam utisak da je nekada važnije vreme posvetiti roditelju, jer je neophodno razrešiti njihove dileme. Danas sam imala uobičajen radni dan, mada sam pod jakim utiskom.
Dve mame su mi “otvorile dušu” i ispričale vrlo sličnu priču. Upravo je to razlog mojih utisaka. Obe imaju decu sa kašnjenjem u razvoju govora. U oba slučaja vrlo specifične okolnosti su dovele do ovog problema. Pošto su deca uzrasta od dve godine i par meseci, a uključena su u tretman, očekujem da će uspešno prevazići ovu teškoću. Biće neophodno da radimo i da se svi zajedno potrudimo, ali mislim da je izvesno da ćemo rešiti problem koji imamo.
Kada se osvrnem unazad, pokazalo se da gotovo svaki roditelj koji uđe na moja vrata u jednom momentu ima potrebu da “prizna” svoju krivicu za nastanak problema. I ove dve gore pomenute mame su mi pričale o sebi i svom odnosu prema deci.
Jedna mama je bila „kriva“ jer ne posvećuje dovoljno pažnje svojoj devojčici. Ona ima troje dece i srednje dete je dominantno i okupira fizički i mentalni prostor. To je razlog zbog kojeg je mama „kriva“. Da ona posvećuje više pažnje i vremena najmlađoj devojčici možda ona ne bi imala problem. Bila je vrlo uznemirena i suze su joj preplavile lice dok je o ovome govorila.
Druga je pričala o dinamici porodice. Oba roditelja su zaposlena. Pošto radi u nastavi, smatra da dođe umorna sa posla i da joj je verovatno glas preopterećen pa iz tog razlog nedovoljno priča sa svojim sinom. Naravno da se oseća kao da je zbog toga „kriva“ i takođe to priznaje u suzama.
Zanimljivo je da se ovo često događa. Zapravo kada malo bolje razmislim svi roditelji dece sa teškoćama u razvoju su „krivi“.
U okviru edukacije za Marte Meo praktičare, koju pohađam, analizirali smo snimke svakodnevnih aktivnosti (presvlačenje, hranjenje, kupanje) mame i zdrave bebe kao i mame i bebe sa teškoćama. Ovi snimci potpuno jasno prikazuju kako sve mame, bez izuzetka u sebi imaju intuitivne i dobre didaktičke sposobnosti. Dakle njih intuicija vodi da svojim ponašanjem u najvećoj meri podstiču razvoj svoje dece a da o tome ni ne razmišljaju. Kada je reč o zdravoj deci ovaj proces se odvija neometano i glatko. Kada dete ima problem čak i ovaj prirodan i jednostavan vid komunikacije i odnosa uopšte između mame i deteta postaje veoma složen.
Ono što se izdvaja kao razlika između ove dve vrste snimaka nisu reakcije mama neko odgovori dece. Dakle, i pored toga što mame na oba snimka reaguju vrlo podsticajno za svoju decu, zdrava deca adekvatno odgovaraju (pogledom, položajem tela, osmehom a kasnije rečima), dok deca sa poteškoćama u razvoju teže usmeravaju pogled ili izostaje osmeh. U svakom slučaju, ne daju adekvatan odgovor koji bi nastavio magičan krug interakcije.
Mame dece sa problemom, upravo zbog izostanka adekvatnog odgovora, počinju da misle kako nešto pogrešno rade i menjaju svoje ponašanje, trude se da iznađu nove strategije koje bi bile delotvornije i u tom lutanju često mogu i da naprave “grešku” a kao rezultat svega u njima se razvija osećaj krivice za nastanak problema.
Okolnosti u kojima su se našle mame o kojima sam govorila su bile teške. Nije bilo lako praviti idealan odnos sa detetom u njihovom slučaju. Naravno da mama koja ima troje dece nije zbog toga kriva. Niti je kriva mama koja je zaposlena. Problem u razvoju nije izazvala zaposlenost mame kao ni braća i sestre.
Mame, zapamtite:
Niste krive! Ako se tako nekada osetite, razgovarajte o tome sa svojim terapeutom ili sa nekim ko zna razliku u odgoju dece sa teškoćama i dece tipičnog razvoja. Pokušajte da svoju energiju trošite konstruktivno. Krivica je osećaj koji je vezan za prošlost a ona je konačna i ne može se menjati. Odgovornost se odnosi na sadašnjost. Uradite danas ono što je najbolje za vaše dete i uveče lezite na spavanje zadovoljne što ste uradile pravu stvar.
Izvor: logopediavramovic.com