Поштуј интервал од двадесет четири сата ...
Када је Гурђијев имао само девет година, његов отац је умро. Његов отац је био сиромашан. На самрти, позвао је Гурђијева ближе и рекао му:
– Немам ништа да ти оставим у наследство. Ја сам сиромашан и мој отац, такође, је био сиромашан, али дао ми је једну ствар, која ме је учинила најбогатијим човеком на свијету, иако сам споља остао сиромашан. Теби могу предати исто то.
То је само савет. Можда си сувише млад и нећеш моћи сада да га следиш, али запамти га. Када будеш у стању да делујеш у складу са овим саветом, делуј. Савет је једноставан. Ја ћу га поновити, а пошто умирем, слушај пажљиво и понављај за мном, да бих умро задовољан што сам ти пренио поруку, која се можда вековима преносила са оца на сина.
Порука је била једноставна. Отац је рекао:
– Ако те неко вређа, иритира, провоцира, само му реци: „Схватио сам твоју поруку, али сам обећао оцу да ћу одговорити тек после двадесет четири сата. Знам да си љут, ја то разумем. Доћи ћу после двадесет четири сата и одговорићу ти.“ И тако у свему поштуј интервал од двадесет четири сата.
Деветогодишњи дечак је поновио то што му је отац рекао, а отац је умро, али у таквом тренутку предата поруку урезала се заувек. Када је поновио поруку, отац је рекао:
– Добро. Имаш мој благослов; сада могу у миру да умрем.
Затворио је очи и умро. Гурђијев, иако је имао само девет година, почео је да практикује савет. Ако би га неко вређао, он би рекао:
– Доћи ћу после двадесет четири сата да ти одговорим, јер сам то обећао свом умирућем оцу. Сада не могу да ти одговорим.
Ако би га можда неко тукао, он би рекао:
– Сада можеш да ме удариш; сада не могу да одговорим. После двадесет четири сата доћи ћу да ти одговорим, јер сам то обећао свом умирућем оцу.
Касније је говорио својим ученицима:
– Ова једноставна порука потпуно ме је трансформисала. Човек ме удара, а ја не могу да реагујем у том тренутку – није ми ништа преостало него да посматрам. Ништа нисам могао да урадим: Сад ме тај човек удара, а ја морам да будем само посматрач! Двадесет четири сата ништа да не радим.
И посматрање тог човека створило је неку нову врсту кристализације у мени. После двадесет четири сата сам могао јасније да видим. У тренутку када ме је тукао било је немогуће да јасно видим. Очи су ми биле пуне беса. Да сам одговорио у том тренутку, почео бих да се борим са тим човеком, ударио бих тог човека, и то би била несвесна реакција.
Али након двадесет четири сата могао сам да размишљам о томе мирније, тише. Или је он био у праву – ја сам урадио нешто лоше и то ми је требало, заслужио сам, да ме туку, вређају – или он није био апсолутно у праву.
Ако је он био у праву, ништа ми није преостајало него да пођем до њега и да му се захвалим. Ако апсолутно није био у праву… тада није имало смисла борити се са човеком који је толико глуп и ради такве потпуно погрешне ствари. То је бесмислено, то је само губљење времена. Он не заслужује никакав одговор. После двадесет четири сата све долази на своје место, и постаје јасно.
И са том јасноћом и посматрањем тренутка, Гурђијев се претворио у једно од највећих јединствених бића овог века. И то је била основа целокупне кристализације његовог бића.
Ти си увек споља. Једноставно посматрај.
Извор: econet.ru